Једне вечери разговарају деда и унук о актуелним догађајима. Наједном унук упита деду:
– Деда, колико ти имаш година?
Деда одговори:
– Да размислим, рођен сам пре телевизије, вакцина за дечју парализу, фотокопир-апарата, контактних сочива и контрацепцијских таблета.
Није било полицијских радара, кредитних картица, ласерских зрака. Нису још изумели клима уређаје, веш машине, сушилице (рубље су једноставно прали и обесили да се суши на свежем ваздуху).
Човек није био на месецу, нису постојали млазњаци. Венчао сам се са твојом баком и живели смо заједно, а у свакој породици су били тата и мама.
Реч „геј“ је била поштовања вредна енглеска реч, која је значила веселог, симпатичног, задовољног човека, а не хомосексуалца.
О лезбијкама нисмо уопште чули, мушкарци нису носили минђуше.
Рођен сам пре рачунара, паралелног студија и групне терапије. Људи нису одлазили на прегледе, него их је доктор слао према потреби на прегледе крви и мокраће.
До 25. године старости сам сваког мушкарца ословљавао са господине, а жене са госпођо или госпођице.
Голубови и зечеви су имали свој пар, не људи. Када је у моје време госпођа ушла у трамвај или аутобус, деца и млади су пожурили да уступе место. Ако је била трудница, допратили су је до седишта и ако је било потребно, ишли су да купе карту за њу и донели јој.
Мушкарци су ходали ивицом тротоара, жене уз куће. На степеницама је женама била препуштена страна до ограде, њих смо прве пропуштали у лифт и из њега, мушкарци су им увек примакли столицу када би седале. Мушкарци нису никада поздрављали жене, а да не би устали ако су седили. Устали би сваки пут када би жена устала, па и само за тренутак. Мушкарци су отварали врата аутомобила или која год друга врата и женама помагали скинути огртаче.
У моје време невиност није проузроковала рак и такве девојке су представљале снагу породице и честитост за своје мужеве.

Наш живот је био одређен са 10 заповести, трезним расуђивањем, поштовањем старијих, понашање према закону, те се испуњавао плодним суживотом са ближњима у одговорној слободи.
Научили су нас разликовати добро од лошег и да смо одговорни за своје поступке и њихове последице.

За брзу храну смо мислили да је намењена људима у журби.
Озбиљна веза је значила да смо у добрим односима са браћом, сестрама и осталом даљњом и ближом родбином, пријатељима и пријатељицама.
Нисмо знали за бежични телефон, о мобилном да и не говоримо. Нисмо слушали стерео снимке, УКВ радио, касете, ЦД-е, ДВД-и, електронске писаће машине, рачунаре, преносне рачунаре.

Нотебоок је била бележница.
Сатове смо навијали сваки дан. Ништа није било дигитално, ни сатови, ни кућни апарати нису имали светлећих приказивача. Када већ говоримо о машинама, није било банкомата, микроталасних пећница, радио-будилника. О видеорекордерима и видеокамерама да не говоримо..
Није било инстант фотографија у боји, само црно-беле, а за развијање је требало причекати барем 3 дана. Фотографија у боји такође није било.
Када је на неком производу писало Маде ин Јапан, то је значило да је лошег квалитета, а производа са натписом Маде ин Кореа, Тајван или Тајланд, а поготово Маде ин Кина није ни било.

Нисмо чули за Пизза-кат или МекДоналд’с, ни за инстант кафу, вештачке заслађиваче. У трговини је било могуће купити нешто за 5 до 10 динар. Сладолед, возна карта или освежавајуће пиће стајало је 2 динара.
Нови аутомобил је стајао 10.000 динара , али ко је имао толико новаца?
У моје време, трава је била нешто што смо косили, а не пушили.
Ми смо били последњи који су били уверени да жени треба муж да би имала дете..
Сада ми реци колико ти мислиш да сам стар?
– Е, деда… Више од 200 година!? – одговори унук.
– Не, драги мој, само педесет!

Време и ми (одломак)

otacmilic

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име