Ветар је фијукао између зграда
завијао као из уста гладних вукова,
опомињао, плашио све које воле
да престану љубављу да се хране.
Није лако замрсити све звездане нити,
корачницом заспалих војника,
све путеве којима су пролазили
затрпани лишћем и снегом, и батом чизама.
Девојке са срцем ратника,
и у срцима ратника,
нису се плашиле ветрова што долазе,
биле су све што нису за десет дугих векова
из пепела душа им се подигла.
Јаке и спретне, смириле су ветар
на својим недрима држећи заспалу децу
подариле су боје цветовима,
својом лепотом засијале међу коровом
И ветар је замукао, задивљен је падао
нежно милујући лица деце
радост их је чиста обасјала
знала су све –
да је правда најзад победила.
