НОВИ САД – Веома ретко, једанпут годишње, отвара се крипта старе бароконе Цркве Светог Јурја у подграђу Петроварадинске тврђаве, која је ту почела да се гради пре безмало 320 година (1701‒1714). Отварање буде 2. новембра, на Душни дан или Дан мртвих, када се католички верници сећају својих покојника. Тог дана сремски бискуп држи мису у овој подземној галерији под храмом који чува стотинак гробница.
То је уска дуга просторија у чијим зидовима су кости овдашњих манастирских језуита и фрањеваца, војних заповедника тврђаве и генерала, међу којима су и један Белгијанац и један Енглез, као и угледни грађани Петроварадина тог доба. О томе сведоче и оригинални записи на зидовима, епитафи углавном на латинском и немачком језику, исписани руком и црним мастилом, или клесани у мермеру.
Обично на Дан мртвих на миси не буде присутно много света јер, кажу, ни петроварадинских верника данас више нема као што их је некада било. За оне који у то јесење предвечерје дођу, отварају се мала врата с десне стране главног улаза у храм. У крипту се силази низ неколико стрмих степеника које осветљава само усамљена гола сијалица. Под је од старе цигле, а дебели зидови и овални свод окречени су у бело. У дубини просторије, обасјан са нешто више светла, налази се омањи олтар са фигуром распећа, кога красе и две фигуре анђела.
„Нема овде ништа посебно, ето можда ова два барокна анђела у камену, која су лепа”, уверава нас домар Андрија Кадвањ који је после мисе овог новембра учинио изузетак и откључао нам врата крипте док су свеће у њој још трептале. Она иначе није и једина у цркви. Друга је иза главног олтара, где је покопано неколико особа, али се више не отвара, како смо чули, због влаге.
Храм је заједно са тврђавом и подграђем заштићени споменик културе. У њој је као беба крштен хрватски бан Јосип Јелачић 1801, чија родна кућа на пар корака одатле, сада треба да делом постане спомен-дом Јелачића, како су то најавили нови власници, Хрватско национално веће. Питање је хоће ли се и крипта чешће отварати и може ли, заједно са родном кућом бана који је био велики аустријски генерал, постати још један туристички бисер Петроварадина и Новог Сада.
„Ово је црква, не музеј. Богослужбене просторије”, каже Кадвањ који се стара о гробници и обавља друге послове у згради жупног дома, некадашњем језуитском самостану тик уз Цркву Светог Јурја, где је и седиште сремског бискупа Ђура Гашпаровића.
На једном од зидова окачено је неколико папира са текстом о крипти, откуцаним на писаћој машини. Овде има 109 уређених места за покојнике, од којих је остало још 23 празних. Било је то, како пише, место мира за свештенике, службенике жупе Светог Јурја и за неке одличније особе које су биле заслужне за цркву. Први познати случај укопа, како се иза натписа види, био је 1758. године, а задњи 1868. Касније је покоп на овај начин забрањен из хигијенских разлога.
Помињу се и анђели од мрамора, као фигуре које су уз кип Безгрешног зачећа у цркви на Текијама у Петроварадину, „најстарији споменици црквене уметности концем 18. века у овој околини и према томе велике историјске уметничке вредности“.
У крипти су покопани, осим свештених и цивилних лица, генерали и заповедници града: Кристијан Л. Б. Вулфем који је умро 1769. године, Белгијанац Франсис де Мертнес који је овде дванаест година заповедао, био је неожењен и умро је 1782. у 69. години. Покопани су и генерали: 1788. Енглез Јозеф Стјуарт који је преминуо са 44 године, а 1844. Марко Чолић.
Издваја се и гробница из 1847. где је покопан „прилично непознат, али спомена вредан свештеник велике ерудиције” Антун Михалић који је спомињан и као приципал младог Јосипа Јураја Штросмајера, потоњег бискупа и једног од најистакнутијих личности код Хрвата тог доба. Црква се управо налази у Штросмајеровој улици.
