Време пролази, дани остају иза нас, а ми много тога не примећујемо. Да ли се икад запитате зашто сте срели и упознали неког човека? Можда би требало, јер све олако схватамо и допуштамо да прође поред нас неопажено. Молимо се Господу, тражимо, ишчекујемо и надамо се, а неретко немамо уши да чујемо и очи духовне да увидимо да нам Он шаље помоћ и одговоре на молитве преко људи у нашем окружењу.
Господ се свакодневно брине за сваког од нас. То најбоље може да разуме онај ко је родитељ. Колико често нам у мислима буду наша деца, питамо се где су, шта раде, да ли су добро? Помињемо их у молитвама. Тако и Господ као наш родитељ непрестано бди над свима нама, када му се обраћамо обрадује се као старица настањена у далеком заосеку којој су деца дошла у посету након неколико година. Дакле треба обратити пажњу на људе око нас. Хришћанин не сме да буде „учаурен“ и да мисли само на себе. Где је љубав према ближњем на делу, онде је и Христос. „Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме“, Мт 25, 35. Није ли Он себе предао за све нас дајући нам пример љубави и несебичности. Престанимо користити речи ‘како си’ као испразну фразу реда ради. Дошли смо до тога да се непрестано прича о томе како нико не разуме другог и сви мисле само о себи, а ништа не предузимамо да се то промени. Најлакше је као Каин „оградити се“ речима зар сам ја чувар брата свог? Да јеси и ти и ја и сви. Није довољно чувати се од греха и живети само за сопствено спасење. Ту хришћанина нема, јер Црква је заједница љубави, што искључује сваки облик егоизма. Љубимо дакле једни друге топлим речима, загрљајима, пружимо руку оном који страда, жртвујмо од онога што нам је потребно, јер можда ће управо то бити наше две лепте! Нека нам увек у мислима буде питање са чиме ћемо пред Христа стати!
