Доћи ће време,
и већ је дошло,
заборавиће људи да су људи,
постаће сасвим луди,
грамзивошћу заслепљени,
демоном, мамоном, славе и новца обузети.
Грабиће и газиће
јер профит нема цену,
док се горди подмукло подсмева,
храниће све више у себи хијену,
ону коју је горди посадио,
а Христос једном и занавек згазио.
Безумни и опустели људи,
зар сте (зар смо) баш толико луди?!
Зар не видите ко вуче конце,
док лупате и лупате у празне лонце,
празнином и ничегаријом се дичите,
заборавили сте (смо) да на Бога, да на Христа личите!
Изгледа да живот више нема цену, опустеле душе, разрушени градови,
опустела срца вену ли, вену!
Љубав је погажена,
авај,
свака извитопереност пригрљена.
Нит је човек човек, нити жена жена,
само је вук вук,
а у грудима хијена,
лаж и опсена.
Заблудели људи, заиста, заиста сте (смо) луди!
Сумашедши, Богу Љубави пркосите,
једни другима зла наносите,
док време Божије мрцварите, арчите,
и комарца исцеђујете,
у срцима својим обесно говорите:
,,Тако ћемо вечно, не треба нам Бог! Не требаш нам!“
доклен Вечност и Олуја заиста не дође,
и врата за Собом затвори,
а време за покајање заувек, заувек, прође,
Покајмо се! Маран Ата.
