„Ја сам пут, истина и живот“ говори Господ и и Спаситељ наш Исус Христос. Постоје у нашим животима многи путеви који воде у разне крајеве земаљског шара и многа путовања на којима стичемо различита драгоцена искуства која нашу личност обогаћују својим садржајем и лепотом. Али, међу свим таквим путовањима издваја се једно које се стално изнова понавља, једно које никада не престаје и никада не може престати, то је путовање ка нашем извору из кога потекосмо и као појединци и као српски народ. То је пут који води ка Господу и ка земљи у којој Он најчешће и најрадије обитава, као свој међу својима, пут у срце српске духовности и државности, на свето Косово и Метохију.
Као вероучитељи Митрополије београдско-карловачке имали смо благослов Божји да се, почетком јуна месеца, са нашим драгим владиком, викарним епископом новобрдским Иларионом, поклонимо нашим светињама на Косову и Метохији и упознамо са нашим јуначким народом који живи на светој српској земљи у условима окупације.
Владика Иларион био је скоро деценију и по игуман манастира Драганац, недалеко од Гњилана, а пре тога дуго година живео је као монах у једној од наших највећих светиња, манастиру Високи Дечани. Дугогодишњи живот у окриљу великих светиња наше Цркве и свакодневни додир са српским народом који је, упркос свим тешкоћама и невољама, остао да живи на светој заветној земљи, учинио је да владика Иларион израсте у истинског духовног оца, просветитеља и чувара хришћанског православног етоса у нашем народу. Његов непосредни и топли однос са људима одише братском љубављу и бригом и сведочи да је наша заветна заједница на Косову и Метохији као светој земљи, на којој је наш народ заједно са Христом Господом распет кроз векове, изузетно јака. То је заједница која у себи има пуноћу живота јер је Господ није никада напустио, већ је сву своју љубав излио на њу, не штедећи ни најмање.
Иако је то земља голготе на којој се готово свакодневно страда, у њој има доста радости, весеља и поноса. Тако смо и ми били почаствовани да будемо гости на једном весељу, дан уочи венчања српских младенаца, у селу Глоговце, недалеко од манастира Драганац.
То непроцењиво искуство остаће у сећању свих нас за цео живот. Оно нам сведочи о снази вере у Бога која твори чуда у нашем народу и о нашој светој Цркви као брижној Мајци која никада не напушта своју децу. Још нам оно говори да на вери све почива: и нада, и љубав, и светиња брака и породице, и заветна народна заједница брижљиво однегована у крилу Цркве, васпитана и Духом Божјим заштићена од свих болести савременог, од Бога отуђеног света. Ту пре свега мислим на духовну болест и можда највећи грех 21. века а то је радикални индивидуализам који попут вируса, пустоши људске душе разарајући заједницу са Богом и ближњима, уништавајући светињу брака и породице, а самим тим и читава друштва.
Поред поклоњења нашим светињама попут Пећке патријаршије, Високих Дечана, манастира Грачанице, Драганца и Зочишта, посебно бих издвојио наш сусрет са епископом рашко-призренским господином Теодосијем у манастиру Грачаници, који нам се обратио очинским речима добродошлице. Владика Теодосије нам је пре свега рекао да смо дошли у своју кућу, на своју земљу и да тако треба и да се осећамо.
Казао је да треба увек изнова да се враћамо и одржавамо заједништво са браћом и сестрама који ту живе и својим животом у подвигу чувају заветну српску земљу. Нагласио је да сматра изузетном привилегијом што је баш он од Бога удостојен да буде епископ ове страдалне и богоспасаване епархије.
За нас вероучитеље те речи биле су веома поучне и надахњујуће, дајући нам подстрек да наставимо борбу за душе наше деце, храбро, ослањајући се притом не само на своје снаге, већ пре свега на самога Господа Христа, чију смо љубав и силу осетили и доживели поклањајући се Његовим светињама и боравећи међу нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији.
