Обрада историје нашег ослобођења изашла је већ из области епског одушевљења и легендарних завоја савремених рапсода и често пута и веома позна, заокругљивана и непоуздана. Кад се марљивије почело загледати у архиве и друге писмене изворе онога доба, онда је изашло, да се исполинско прегнуће и моћ Карађорђа са вулканским потресом и изливом народне снаге у 1804-ој, као и смело прикупљање премореног у борбама, које су превазилазиле људску снагу, народа и прихваћање народне заставе расно оштроумног Милоша у 1815.години – само благодарећи и приликама суседства и Европе у опште, једна успела фаза у великом низу ослободилачких покушаја нашег народа још од првих дана по најезди турској на његову земљу.
Тако исто, све се више обеладањује, и крупна сарадња у делу ослобођења и осталих крајева српских, важно учешће у њему свију и од свуда мисаоних и пробуђених Срба онога времена. То не смањује ореоле Карађорђа и Милоша, нити се ослабљује значај Шумадије, на чијем је огњишту у једном добро погођеном часу букнуо онај вековима зажегао огањ, распламтио се тако, да га и недаће и неприлике нису могле више утињавати и запрећивати до бољих прилика, а још мање потпуно угушити. Напротив, отпадање и чишћење намерних дометака и вештачких украшавања, уклањање онога што су, и ненамерно, само време и природни заборав правог стања ствари нанели, учиниће, да њихове и њихових сарадника из ширег Српства и Словенства сјајне фигуре заблистају у истинској светлости својој. Пијемонту Српства и Југословенства неће ништа одузети од заслуга , ако завршна истраживања извора покажу, да идеја ослобођења није њихов оригинал, него стара заветна мисао српског народа и његове водиље, Српске Православне Цркве. Та је мисао, враћена на путевима својим из обележенијег уточишта свог, Ђурђевог Смедерева и сремских збегова његових потомака, у стародревну Патријаршију Пећку, као базу своју, налазила одушке у Херцеговини и Црној Гори. Тамо се кроз отворене прозоре у слободан и образовани свет вентилирала и освежила, па се, кристализираних схватања и намера, у једно згодно време улогорила у дубраве Пијемонта нашег и из њих једном већ остварена изашла.
Устанак Карађорђев није онако идилски и самоникло отпочет, како се народски о њему причало, него је имао дубљег корена и ширег плана. У стварању тог плана имали су удела, дали му прву материјалну подлогу, а може бити и иницијативу пробуђени Срби са стране. Устанак не само да није изненадио ни главне заштитнике, Русе, него је јасно, да без њиховог, ма и посредног у почетку учешћа није ни отпочет. На ову другу, разложну претпоставку, наводе нас извесне важне околности.
У 1803. години био је у Петрограду по народним пословима Хилендарац, онда старешина херцеговачког манастира Пиве, хаџи Арсеније Гаговић, човек ретке вредности и угледа. Формални разлог за одлазак у Русију било му је добијање помоћи ради отварања богословско-учитељске школе у Пиви. Али стварно је он имао поновити покушај, да се Русија заинтересује за ослобођење српског народа. Овој заветној мисли била је његова ужа отаџбина, Херцеговина, по географском положају своме и по народносној пробуђености и општој духовној развијености насеља свог предводиоца још од патријарха Соколовића, нарочито од патријарха Јована и његових, да се по данашњем изразимо, министра спољних послова, епископа, требињског Висариона и изасланика код страних дворова, архимандрита Дамњана Љубибратића. И сада је архимандрит Арсеније Гаговић пошао на далеки север, који је, и ако целоме свету хладан, наде српског народа вековима топло загревао, са ослободилачким заветима и порукама првака свога краја. Али те наслеђене и у инстикт уливене чежње нису ни код њега, ни код других вођа онамашњег нашег народа имале одређени и за остварење своје реализовани вид. У том погледу допунио их је и оформио успут митрополит Стеван Стратимировић.
Из онога, што се зна о крупном учешћу овог великог јерарха и Србина широког поглед и схватања у делу стварања српске државе, а нарочито из објашњења и допуна једне стране тога учешћа, што ћемо их овде навести, види се да је само Стратимировићева могла бити она јасноћа петроградских изјава и ослободилачких захтева Гаговића , који је 2.новембра 1803.године био примљен и од руског цара Александра I. Ако због даљине није могао присајединити Русију, казивао је Арсеније, онда Срби мисле, да би Русија требала потпомоћи уједињење свију Словена на југу у једну целину, у Словенско – Српско царство, у државу, која би била достојна и једнога од великих кнезова руских, кога император буде изабрао.
Крај првог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srpskaistorija.com
