Питаш ме како постадох лудак. Овако се то збило: Једнога дана, давно, пре него што многи богови беху рођени, пробудио сам се из дубоког сна и открио да су све моје маске украдене – седам маски које сам начинио и носио у седам живота. Тако, без маски, трчах кроз уличну вреву вичући: ,,Лопови, лопови, проклети лопови!“
Мушкарци и жене ми се смејаху, а неки се из страха затвараху у куће.
Кад стигох до пијаце, младић који стајаше на крову повика: ,,Он је лудак!“ Погледах навише у жељи да га видим, а сунце по први пут обасу пољупцима моје наго лице. По први пут сунце љубљаше моје право лице, и моја се душа разгори љубавним пламом за сунцем, те ја више не желех своје маске. И, као опијен, виках: ,,Благословени, благословени нека су лопови који украдоше моје маске!“
Тако постадох лудак.
Халил Џубран, ,,Лудак“
