Чачак – Често се може чути за неког ко и није нарочито способан, да не би могао да сачува ни две нацртане овце. Међутим, Љубинко Радевић (63) из златиборског села Јабланица од маја месеца сам чува чак 380 живахних овчица на планинским пропланцима. Може се рећи да је ово једно од највећих стада у Србији, а настало је тако што су домаћини из неколико села своје животиње поверили на чување само једном чобанину.
„Власници из наших крајева, али и из Крушевца, Пожеге, Јасенова, њих укупно 28 дотерали су овце на чување. Та пракса је некада давно била уобичајена да се овце терају у планинску испашу, али данас је то реткост“, каже овај чобанин за РИНУ.
Посао није ни најмање лак, али оно што је утицало да се Љубинко ипак прихвати чувања оваца по златиборским шумама, јесте новац. Он месечно може да заради плату много већу од оне која је означена као просечна у Србији.
„Чување једне овце кошта 400 динара дневно, или 2.000 месечно. То није много појединачно за власника, ако стадо има у просеку око 10 оваца, али кад се све то сабере и помножи, моја месечна зарада испада око 140.000 динара. Овце се чувају од маја до октобра месеца, па је укупна зарада за тих пет месеци око 700.000 динара. То никако није мали новац, нарочито за нас сељаке који живимо од свог рада. Пола новца добијемо на почетку, што нам много значи да купимо све што нам треба за кућу. А другу половину по завршеном послу“, искрено прича Љубинко.
Зарада је добра, али није нимало лака. Најбољи пример за то је и Љубинкова килажа, која је за два и по месеца отишла у минус – и то у двоцифреном броју.
„Колико сам трчао за овцама првих месеци, смршао сам 18 килограма иако сам се хранио здраво и имао редовне оброке. За овај посао потребне су вам хитре ноге, али и да се познаје ћуд овце. Док се не сроде у једно стадо, морају се стално држати на оку. Често се дешава да нека одлута, па је враћам у стадо. Никад не могу све да их пребројим, али имам посебне тактике како проверавам да ли су све ту. Ујутру пре седам их водим на испашу, и будем са њима док не падне мрак. Кад пада киша, град и дувају ветрови, све време смо ту на ливади. Крваво се заради сваки тај динар у чобанији“, рекао је овај Златиборац.
Само у ретким данима на радном месту га замени супруга, а одмах после овај вредни чобанин опет наставља тамо где је стао. Он је доказ да ко хоће да ради увек има шта, па макар то било и чување оваца.
„Нико ове работе није хтео да се прихвати осим мене. Млади се жале да нема посла и иду у иностранство да служе другима, док би мени помоћ добродшла. Али све је то узалдуд, неће људи да чувају овце“, поручио је Љубинко.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
serbiantimes.info
