Држећи се свако свог пута, на једној животној деоници заједно су ишли потоњи архимандрит Јулијан (Кнежевић) и потоњи патријарх српски Павле (Стојчевић); потом, по потреби црквене службе, путеви њихови су се раздвојили, али пошто су обојица ишли на исту страну, и даље су се сусретали и испомагали.
Павле је био четири године старији од Јулијана, а Јулијан је био духовни отац Павлу. Јулијан је од своје дванаесте године у манастиру, па се и раније замонашио од Павла, који је у монашки живот ступио по завршеним богословским студијама.
Свршени теолог Гојко Стојчевић – потоњи монах и владика Павле – од тада опаке болести чудесно се исцелио у манастиру Вујан, чији ће старешина постати јеромонах Јулијан. Управо у овом манастиру, после тог чудесног исцељења, Гојко доноси одлуку да се замонаши. Следеће године, како је већ речено, почетком јесени 1945. отац Јулијан бива премештен у манастир Благовештење, на дужност намесника и манастирског пароха. Са њим у овај манастир у Овчарско-кабларској клисури прелази и Гојко.
У манастиру Благовештење, уочи манастирске славе Благовести 1948. године, искушеник Гојко се замонашио и добио монашко име Павле.

Сво манастирско братство Благовештења 1949. године премештено је у манастир Рачу. Отац Јулијан потом ће постати старешина и овог манастира. А отац Павле, сабрат манастирског братства Раче, 1957. године, постаће епископ рашко-призренски. Рачанско братство 1961. године премештено је у Студеницу, манастир-мајку свих српских манастира. Отац Јулијан постао је и старешина студенички.
Владика Павле није прекидао везу са братством у којем се духовно родио и духовно стасавао. Често је посећивао сабраћу, посебно у манастиру Студеници.
Епископ жички Василије (Костић) рекао је епископу Павлу да у своју бившу епархију може да дође кад год има какву потребу и да за то не мора од њега, као надлежног архијереја, да тражи посебну сагласност.
Владика Павле долазио је у Студеницу најчешће по какву помоћ за своју много страдалу и даље страдајућу Епархију рашко-призренску.

Долазак свој није најављивао; дође изненада, као обичан калуђер.
Студеничко братство дочекивало га је као драгог госта.
Кад види да долази, архимандрит Јулијан крене у сусрет владици Павлу; прилази усрдно руци његовој:
Владико, благослови!
– Бог те благословио и сваким добром наградио! – благосиља владика Павле. А онда креће да он оцу Јулијану, из великог поштовања и братске љубави, целива руку.

Отац Јулијан се опире: – Немојте, Владико!

Нека, оче Јулијане! Знаш како Господ рече: љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге“, – узврати владика Павле и пољуби у руку оца Јулијана.

Из књиге „Бити човек“ , др Јован Јањић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име