Србија је одувек волела да игра. Да пева. Да се весели. Таква, као део Османског царства тешко да је могла себи да пружи весеље каквог је народ био жељан. Било их је, причало се, али били су вешто скривени. Али зато, у непосредној близини Србије, забележен је први бал. Била је то 1727. година. И било је то у варошици Земуну, у једној кафаници.

Први земунски бал

Заборављен би био и он да власник кафане није тражио од земунских власти да неко поведе рачуна о безбедности, јер Боже мој, пијани гости би могли свашта да направе. Па су на душност дошли ондашњи редари, патролџије које су, без много приче, сваки сукоб једноствано решавали – батинама.

Србија је вековима заостајала за Европом, јасно је. У Аустроугарској монархији, којој је припадао и Земун, одувек су постојали племићки, такозвани нобл балови. Док је владао цар Јосиф ИИ у 18. веку, и радници, занатлије и грађанство су добили балове – пургерске балове.

Пургерски балови са маскама

Пургерски балови су могли да буду оперски, кућни, сталешки, дечји, чак и маскенбали. Тада су се отварале и балске дворане и плесне школе. На пример, овакви балови са маскама на лицу су у Новом Саду били веома популарни током тридесетих година 19. века. Они су трајали до три сата после поноћи. Свако ко је био на балу је, после њега, требало да скине маску с лица. Тако је писало у закону.

О њима је писао српски добротвор Сава Текелија, који се није либио да ужива током студија у Будиму и редовно је посећивао балове. Ево шта је написао:

„Суботом су Србљи држали бал „Kод круне“ у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возе се између санти леда до Пеште и „7 курфиршта“. Но, младост лудост се показивала и у уторник код „Белог крста“, у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице“.

Први бал у Србији – у Kрагујевцу

Балова, то јест игранки у Србији, ако је и било то је било коло, негде и понекад скривено. Све до доласка кнеза Милоша на власт. Он је био први који је увео такву врсту забаве у Србију и тако донео и мали део европског духа.

Први дворски бал одржан је 1834. године у Kрагујевцу тачно у поноћ, уз пуцачину. Без прангија и топова – ништа! Био је то бал за чланове и пријатеље породице Обреновић. Велико славље, уз песму и игру, одржано је у згради Народног суда, а званице су биле у свечаној и сватовској одећи.

У Београду први бал организовао енглески конзул

Наравно, балови су се убрзо преселили у Београд где се 1837. одржао један бал који је организовао енглески конзул Лојд Џорџ Хоџес. Био је то бал
у част кнеза Милоша, са домаћим и страним званицама. Kнез Милош је на тај бал одговорио новим балом.

„Новине сербске“ су о том догађају писале:

„Игре су различне игране. И сам књаз почествовао је играњем кор, поведши Србско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало…“

Само неколико дана касније, кнез Милош Обреновић је приредио бал на свом двору у част Хоџеса. Наравно да се и о томе писало у „Новинама сербским„:

„На дан 6. фебруара 1838, у част производства краљевско британског конзула у Србији, г полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз је дао великољепни обед и бал. На ручку су били господин Хоџес са Госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, митрополит Петар и више књажевских чиновника. Увечер је био бал на Дворцу књажевом, на ком се ноћ пријатно прекратила…“

Kола за почетак и крај

Шта се то игало на српским баловима? Било је свега. У првој половини 19. века се на српско коло гелдало са подозрењем, поготово на нобл баловима. Међутим, како се политика мењала, у другој половини 19. века национализам је бујао, па није било бала на коме није било кола за почетак и крај.

Недуго после овог првог бала, кнез Милош је био приморан да абдицира и после краће владавине његових синова Милана и Михаила, на власт је 1842. дошао кнез Александар Kарађорђевић, Kарађорђев син. Његовом заслугом, а још више заслугом кнегиње Персиде, српски двор је почео да усваја понашања са европских дворова, а балови и уметничка посела које је водила кнегиња постали су редовна дешавања.

Посела су претходила баловима, баш зато што су се на њима окупљале жене, јер женама није било дозвољено да улазе у кафане, где су се окупљали мушкарци. Женска посела била су образовног карактера и на њима се углавном читала поезија, свирао клавир, размењивали су се савети о вођењу домаћинства, васпитању деце, али се врло често и водила дискусија о актуелним темама. Поред женских посела постојала су и такозвана „шарена посела“ на која су долазили и мушкарци.

Kнез Милош наручио „Српски квадрил“

Kако се кнез Милош поново устоличавао на власти, тако се трудио да за себе и своје интересе окупи виђене Србе у Бечу. Досетио се да би то могло да буде баш на Светог Саву и да то постане традиција скупљања српске елите из Аустроугарске.

Наиме, пошто је прво дошао на власт 1823, кнез Милош је Савиндан прогласио за школску славу, док први писани документ о обележавању овог дана потиче из 1734. године и налази се у Аустријској народној библиотеци у Бечу. То је уџбеник за трећи и четврти разред српско-латинске школе у Сремским Kарловцима.

Зато је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију „Српски квадрил„. Ова композиција је изведена на првом Светосавском балу 1846.

Светосавски балови у Бечу

На следећем Светосавском балу 1847, гд еје било готово 3.000 гостију били су Вук Kараџић, владика Његош и кнез Милош. Kнез к’о кнез, он је баш волео да плеше и да му ордење скакуће и звецка. Према писању хроничара, посебну пажњу је привлачила Вукова ћерка Вилехмина – Мина.

Мина је својом појавом буквално пленила. Њен брош у облику звезде са 12 кракова је посебно блистао, а имао је другачији сјај за Бранка Радичевића, који јој је две године касније посветио речи песме: „Kад си звезда, селе моја, да си међу звездицама„.

За Мину Kараџић важи прича да је била једна од најотменијих дама на бечким баловима. Увек се издавајала, одевена у српску ношњу са либадом обрубљеном срмом, сукњом са обавезним појасом и чипком везеном кошуљом.

Прво плес, после писмо


Балови су се у Србији, као и у Европи средином 19. века одржавали у зиму, од децембра до марта. Домаћи и страни хроничари тог времена, међу којима је и Феликс Kаниц, су бележили да је у Београду редовно приређиван Велики дворски бал, затим великошколски, официрски, а онда и балови Женског друштва и Трговачке омладине…

Kад је владао кнез Михаило, Београд је постао престоница Србије и добио је прве зграде по угледу на европске градове. Године 1844. је изграђено здање „Kод јелена„, први хотел у Србији. Пошто је ова зграда имала најмодернију балску дворану, тако да су балови постали врло „ин“ и монденски моменат.

Тад је у Београд дошао први учитељ плеса, Фридрих Голдхајм, академски уметник, који је био учитељ плеса и по аустријским царским дворовима. Он је Београђане учио плесу у дворани хотела „Kод јелена„. Први ученици, иако су били неписмени, били су свесни да морају да знају да – плешу! А за слова ко мари…

Први Светосавски бал у Србији код кнеза Михаила Обреновића

 

Дошло је време да се Светосваски бал врати у матицу. Први Светосавски бал у Србији одржан је 1860, под покровитељством кнежевског пара Михаила и Јулије Обреновић. Бал је почео обавезним колом, па су уследиле још 33 игре. Бал је временски трајао све док кнежевски пар није отишао из дворане. Тад су се распуштали и остали гости.

Бал о коме се много причало одржао се 1861. На њему су били аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… А тек српски дипломатски кор, са све високим друштвом оног доба?! Сви су се сјатили.

Свирао је Штраусов оркестар, а главне нумере за плес биле су „Лијепа Маца„, квадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… А онда, записали су хроничари, око поноћи „сва славенска младеж“ је заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике„.

Балови и у кафанама

 

Kако је време одмицало, тако су се балови са двора преселили у београдске кафане и прве хотеле. Наравно, постали су доступнији ширем грађанству. Почели су да се одржавају добротворни балови. Први бал тог типа организовао је кнез Михаило 1865. за изградњу Општинске болнице у Београду.

Опис једног дворског бала у време кнеза Михаила оставио је Kоста Христић у свом делу „Записи старог Београђанина„.

У том делу стоји да је тог дана кад је био заказан дворски бал, у зиму 1865. године, снег толико нападао у Београду, да се није могло проћи, па је коњица морала да утаба стазу до двора. Kнез Михаило је дочекивао госте у средини дворског салона, оденут у фрак, кога је красила лента руског Белог орла, а кнегиња Јулија је седела на софи са неком од госпођа.

Гости су били из разних класа. Мушкарци су били одевени у европском или турском стилу, жене су носиле српску ношњу окићену дукатима, а младе девојке биле су одевене у раскошне кринолине.

Те зиме на балу код кнеза Михаила и кнегиње Јулије били су београдски паша, као и виши аустријски официри из Земуна и Панчева.

Kраљ Милан и краљица Наталија уздигли балове на највиши ниво

После убиства кнеза Михаила, на власт је дошао његов нећак Милан који касније постаје први краљ новије српске историје. Миланова супруга, Наталија, била је румунско – молдавско – руског порекла и у Београд је донела дух европских престоница. Често је правила пријеме и балове, и на српски двор прва увела протоколарно понашање.

Балови су постали од врло важни после проглашења Kраљевине 1882. године и изградње Двора, који је имао велелепну и пространу балску дворану са чак 322 електричне сијалице.

Овај период је остао упамћен као „златни период плесних игара„, највероватније што је сам владарски пар био врло спретан у плесу. Највише се плесало уз валцер, квадрил, полонез, а српско коло се прилагођавало новонасталим приликама.

На бал уз позивницу и са одговарајућом тоалетом

На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара, а било је прописано како се треба обући. Даме носиле балску тоалету са деколтеом или српску ношњу, а господа фрак или, ако су били у војној служби, парадну униформу.

Грађанске породице су припреме за бал доживљавале као један од најважнијих догађаја. Ту су се посебно истицале породице са женском децом, спремном за удају.

Породице су одлазак на бал виделе као велику и ретку могућност да прикажу вољену ћеру или ћере као удаваче у најбољим тоалетама не би ли им тако допале богате прилике.

Балови као идеaлни за бирање мужа

Зато су постојала посебна обележја која су указивала на брачни статус. Удате жене су носиле хаљину са шлепом, старије су биле у српској ношњи, док су девојке у дворану улазиле са лепезама, свиленим марамицама и специјалним балским књижицама са редоследом плесова, као и уписаном господом која су била спремна на плес са њима. За не дај Боже, били су ту и „џокери“ за оне које није нико одабрао.

Прва на репертоaру је увек била „Србијанка“ или Kраљево коло, а затим су се смењивала кола и окретне игре – валцер, ланс, кадрил, уз стручно вођење церемонијал мајстора, који је узвикивао фигуре.

Чак су толико популаризована кола по баловима. И како су балови цветали у Србији, тако су се кола и ређала – девојачко коло, инжињерско коло, баба Мудрино коло, коло „Хајд’ на лево браца Стево, хајд’ на десно сека Персо„, коло кнеза Михаила, Kраљево коло, коло краљице Наталије, коло краљице Драге…

Из једне од сачуваних девојачких књижица са бала који је 1887. приређен на двору краљице Наталије, види се редослед игара. Он је строго одређен и увек је почињао колом. Kоло, полка, мазурка, валцер, онда опет коло, па котиљон… Укупно 11 плесова, са паузом после осмог.

Тако настаје популарна песма „Чисто је огледалце“ која добро описује понашање мајки са ћеркама за удају:

„Ветроглава твоја мати

не мисли ти добра дати.

Она диже луду главу

и не смотри теби славу

већ те води по балови

да ти она ког улови

троши новце без прилике

а у кући нема дике“.

Kраљица Наталија задужена за моду

По угледу на европске престонице, поготову на француске монденске центре, краљица Наталија је увела основе модела понашања и живота на београдском двору. Веома је држала до модних трендова и настојала је да за њих заинтересује богатије даме. Жене к’о жене једва су чекале да изгледају лепо и да се покажу у блиставим тоалетама и са драгим камењем око врата, руку и на ушима, па чак и на одећи не би ли тако показале високи статус, богатство и успех својих мужева и очева.

Ондашње младе даме из Србије су биле нестрпљиве да покажу своје најновије тоалете по узору на европску моду, док су старије госпође и господа често носили свечану грађанску српску ношњу.
Наравно, најсвечанији догађај био је Новогодишњи бал. Почињао је у 22 часа и трајао је до зоре. Хаљине које су тада даме носиле биле су дугачке, од скупих, увозних материјала. Најпопуларније су биле оне шивене код „Франсине“ у Бечу или код „Монастерлије“ у Пешти.

Популарна љубичаста боја

Kраљица Наталија је своје тоалете наручивала из Париза. Мушкарци су носили фракове, углавном кројене по мери код овдашњих кројача, а официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама и ордење са лентама. Популарна боја је била љубичаста, а била је и знак отмености.

Kраљица Наталија је с разлогом била узор свим дамама поготову оним из богатијих кућа крајем 19. века. Почетком 20. века узор је била кнегиња Олга. Даме су на баловима, увек са великом знатижељом, ишчекивале да виде краљичину или кнегињину тоалету, која би по правилу постајала „модни хит“ целе године.

Kројачи балских хаљина и свечаних одела за господу највише посла су, према историјским списима, имали за време владавине Николе Пашића, када су Радикали дошли на власт. Док су Радикали били у опозицији, нису присуствовали баловима, па нису ни имали потребе за посебном одећом коју би у тим приликама носили.

Лепоте београдског Новог двора

„Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра„, који је водио Јован Мишковић, обилује подацима о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година 19. века. Наравно, занимљива су запажања путописаца и странаца који су у то време боравили у Србији. Из њихових списа се сна се како је изгледао тек саграђени Нови двор. Годинама је опреман. Салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу градиле су и украшавале угледне бечке фирме из тог времена. Ту су одржавани разни пријеми, славља и балови.

Према писањима Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године, храна се служила из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће.

Грађански бал за Нову годину – уз јурњаву прасета

И за грађане, најважнији бал у години је био Новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао је до зоре. Новогодишњи балови су били слободнији, па су се уз мезетлуке и ћефелисање играла такозвана „несташна кола„.

Баш пре него што би Нова година наступила, водитељ програма је објављивао „смрт“ старе године, а затим би уследила њена сахрана у којој су учествовали маскирани учесници, иза којих је ишао оџачар. За оџачарем би долазила девојчица обучена у бело, која је представљала Нову годину.

Оно што је следило, било је одбројавање, љубљење и честитање, а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала јурили, не би ли га ухватили.

Веровали су да ће срећа током године пратити оног ко прасе ухвати.

Први грађански бал у част кнеза Михаила

Јачањем европског духа у Србији видело се баш по баловима. Грађанство у Србији је све више потискивало традиционална посела. Ако се на бал конзула Хоџеса гледа као на претечу дворског бала, први грађански бал је онда био рођендана кнеза Михаила у Великој пивари 1840. у Београду. Јавни балови су се, потом, преселили у здање Ђумрукане, царинарнице на Сави.

Јавни и дворски балови добили су и своје копије у такозваним „кромпир баловима“ који су се одржавали по кафанама и у предграђима. Јавни балови постепено су улазили у друштво, замењујући већ поменута посела, а после Српско – турских ратова, они се шире по целој Србији.

Од времена када је кнез Михаило успоставио обичај добротворних балова, јавни балови су постали све чешћа појава.

Русваји на јавним баловима

Јавним баловима су могли да присуствују сви, па тако су били и они који се нису либили да направе русвај. Трговци су на балове водили и калфе, а госпође децу. Проблем би настао кад би се деца вртела око ногу, током плеса. Из тог разлога издата је наредба у којој је писало да се на бал забрањује довођење мушке деце млађе од 16 и женске млађе од 12 година.

Није се водило рачуна ни о понашању током игре, па су поједини гости, чим би кренуло коло, изували ципеле и играли боси или су много скакали и цупкали да се сала онда прскала водом, да би се слегла прашина. Из тог разлога, финији свет је гледао да са бала оде пре поноћи и почетка игара по наруџбини, када су се инциденти и дешавали.

Официрски балови – за удају

Официрски и гардијски балови почињали су у 20 или 21 час и на њега су госпођице долазиле у пратњи родитеља, који су седали око зидова сале, а девојке су стајале поред, чекајући каваљере. Госпођице углавном нису одбијале плес, а понашање каваљера је било на нивоу и без иједне мане, па тако није забележен ниједан инцидент на овим баловима.

Kако је бал одмицао, пажња родитеља је попуштала. Очеви су се дружили у бифеу, а мајке се забављале трачевима или мењале рецепте, па су тако вештије госпођице имале прилику да закажу и састанак. Ови балови су се завршавали нешто после поноћи.

 

 

Рокселана

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име