“ Погледајмо данашње Хришћане. Млаки у вери, млаки у покајању, млаки у љубави, млаки у подвигу. Који се нећкају да ли ће прићи Светој чаши зато што нису прочитали све молитве пред Причешће него су прочитали само један део. Или зато што су постили пет дана на води а шести мало на уљу па не знају да ли да се причесте. Људи Божији, којем ми Богу служимо? У каквог Бога ми верујемо онда? Ако ми мислимо да је наш Бог такав ситничар. Није Бог Стаљин, (како је говорио један руски старац). Бог је апсолутна ЉУБАВ!. Ја ћу вам сад цитирати речи једног од највећих руских стараца и светитеља преподобног Серафима Саровског који нас поново упућују и усмеравају ка Светој чаши, ка Светом причешћу, ка покајању, ка сузама, ка љубави. Ево шта каже један од највећих руских светитеља: “ Благодат коју дарује Причешће , тако је велика да ће човек ма колико био недостојан и грешан само ако Господу који све нас искупљује приступи са смиреном савешћу о својој великој грешности. Онда ће бити очишћен благодаћу Христовом да ће све више светлети и сасвим се просветлети и на крају ће се спасити“. Погледајте који је он услов дао за Свето причешће. Само ако приступи са смиреном савешћу и свешћу о својој великој грешности. Са таквом свешћу и савешћу пришла је света Марија египатска и причестила се на Јордану. Дан после њеног покајања. Питаће људи где су ту канони? Где је предање цркве?, где су свети оци који су забрањивали развратницама да се причешћују до краја живота?. Где су свети оци , нпр свети Василије Велики двадесет година не причешћивања за блудницу, или свети Јован Затоуст који је говорио десет година или свети Јован посни који је говорио пет година. Тамо где Бог хоће да спасе људску душу он делује изван канона јер је он господар и канона јер он је дао каноне али он је слободан од канона. Он када жели да спасе људску душу приступа и надканоски човеку и жели да спасе и жели да спасе и Марију египатску која је до јуче грешила у Јерусалиму најстрашнијим гресима. Пришла је без исповести (пише у њеном житију) и сама узела Свете дарове без свештеника и причестила се. А ми се исповедамо, и долазимо у храм и трудимо се да живимо како треба и кажемо „не смемо да приђемо сваке Литургије пред Свету чашу. Зашто брате? зашто сестро?, јесмо ли можда достојни?…наравно да нисмо, јесмо ли недостојни…наравно да јесмо. Па за кога је Свето причешће ако за нас грешнике? За кога је Свето причешће ако не за пале? За кога је Свето причешће ако сам Бог каже „Нисам дошао да спасавам праведнике него грешнике“, за кога је Свето причешће ако ми у оним молитвама пред Свето причешће говоримо и читамо да нас Бог очисти, спасе , просветли, очисти душу и тело нама грешнима и недостојнима. Свето причешће је за нас који се искрено кајемо и који имамо унутрашњу намеру срца да будемо бољи, по тој унутрашњој намери срца ће нам Бог судити када се причешћујемо и када после причешћа одемо кући. Ако немамо намеру да се поправљамо, и ако немамо смирења и мислимо да смо праведни онда ће нам Свето причешће бити на осуду. Јер оно није за оне који се горде, јер се гордима Бог противи а смиренима даје благодат. Зато у хришћанству нема математике, него има љубави Божије. “
