Иван Миладиновић: Два гусара

Сцена прва: Лето 1981. године. Имао сам седам година и обрео сам се на мору са својим родитељима и сестром, нашом тетком и њеним супругом, Немцем, полицајцем и њиховим пријатељима из Немачке.  Као по обичају, што је већ била и традиција, обрели смо се сви скупа у Сутомору.

Море је  било предивно тог лета у Црној Гори, а ја сам добио и новог друга, Фадила Карића, који је био нешто старији од мене. Карићи су иначе били из Мостара, музичари такође, и у веома добрим и присним односима са мојим рођеним стрицем и тетком који су били певачи од ране младости.  Фадил је био њихов син, нешто мало старији од мене, који је дошао са мојом тетком и течом на море, а повели су га пролазећи кроз Мостар.

Прекрасно друштванце се окупило тог лета у Сутомору у Црној Гори. Све је било идеално: прелепо сунце, предивно море, врелина ситног песка, ресторани и кафићи поређани један поред другог поред дуге улице које се пружала тик уз плажу,  амбијент због кога и дан данас највише волим Сутоморе.  Поред нас, моје сестрице која је имала шест година тада, мајке и оца, моје тетке и њеног супруга Немца, био је ту и још један Немац, полицајац Џо како су га звали, колега мог тече Немца Дитера. Џо је био крупан и тих човек и био је веома омиљен у друштву. Немци знају обично да буду  подозриви и повучени према Балканцима у почетку, али само дотле докле нас не упознају, после су ,,наши“ у сваком погледу. Такав је био и Џо, све докле се није ,,трансформисао“ у правог ,,Србина“, односно ,,Балканца“ певајући и веселећи се са нама.

Сећам се тих предивних вечери у Сутомору, окупљања по ресторанима уз музику, односно испред кућа за издавање где смо коначили и где смо знали да се састајемо уз пригодни обед. Сећам се и нас, моје сестрице и мене, како певамо.  Волели су да певамо и били поносни што смо наследили тај таленат, Миладиновићи су били позната музичка фамилија у Крушевцу, а моја сестра и ја смо одлично певали за свој узраст.  И Фадил је певао са нама и практично смо постали нераздвојни, а за кратко време је постао мој најбољи другар, најбољи френд. Имао је плаве очи и коврџаву смеђу косу, били смо као нокат и месо тог лета, ишли заједно на плажу,  ја са гумом за пливање, јер нисам знао да пливам, док је Фадил био одличан пливач.  Веома сам се дивио његовом пливачком умећу и био посрамљен што нисам и сам знао да пливам.

Једног лепог преподнева, већ по обичају, отишли  смо сви на плажу. Сунце је јако пржило, а ветар дувао подижући велике таласе. Фадил и ја смо решили да се на душеку отиснемо у воду. ,,Немојте далеко, велики су таласи, само у плићаку, веома је опасно“, викали би са обале. ,,Ма идемо“, говорили бисмо нас двојица међу собом као некакви мангупи, осећајући се се као какви гусари који крећу у нове пустоловине.  Фадил и ја смо се отиснули на душеку, не тако далеко од обале, али смо прешли ону дубинску границу за наш узраст, узраст једног седмогодишњака и једног осмогодишњака.  Осећао сам помало језу и страх због морске дубине, али ме је поглед ка Фадилу оспокојавао, јер се он веома бринуо да ја не паднем са душека. Таласи су запљускивали душек, несигурност је почела да се увлачи у нас и после једног незгодног вала, пао сам са душека и почео да тонем. Сцена је била као у каквом филму, сећам се како тонем, секунде пролазе као вечност, сунце пролази кроз воду,  вода улази у уста, у душник, почињем да се гушим, видим једну руку која се пружа ка мени и хватам се за њу, то је била Фадилова рука. Фадил ме извлачи горе из дубине и држи тик уз душек, мене сада већ престрављеног и уплаканог. Полицајац Џо се запутио пливајући ка нама, ставио ме на леђа и као врсни спасилац извукао напоље.  Фадил и Немац Џо су спасили мој живот тог лета.

Сећања су остала као у магли. Сећам се само да смо Фадил и ја били нераздвојни до краја тог летовања и да ми је на растанку поклонио сребрнкасту наруквицу на којој је невешто, дечјом руком, било изрезано име: Фадил Карић.  Ту наруквицу сам дуго носио у основној школи све док рука није порасла, а наруквица постала малена за моју руку. Остале су и лепе фотографије са летовања и једна, мени посебно драга, фотографија нас двојице загрљених, један поред другог- два пирата из Сутомора. Са Фадилом се више никада после нисам видео.  Чуо сам за њега да је постао чувен као скакач са Мостарског моста на Неретви; надалеко чувена мостарска традиција.

Сцена друга: Рат увелико траје на Балкану,  рат који нико није ни могао да наслути да ће се десити; зар после свих оноликих хвалоспева о братству и јединству, свих спортских радости, свих оних радних акција на којима је и мој отац у младосту био?! Нико није ни сањао да ће икада бити рата, посебно не рата у Босни. Босна је била прелепа, шарена лепеза људи који су говорили истим језиком, људи раздељених у три верске скупине: Православце-(Србе), Муслимане-(Бошњаке) и Римокатолике-(Хрвате).  Рат у Босни је био сигурно најстрашнији сукоб на овим просторима; браћа по крви су ратовала, једни против других, свако са сваким, комшија са комшијом,  а Србија је била у санкцијама и струјним рестрикцијима.  Радио сам у кафићу ,,Липа“ тих дана као конобар у свом родном граду Крушевцу, у Улици ЈНА и као тонац, приправник у јутарњим емисијама Радио Крушевца, а већи део слободног времена проводио одлазећи на пробе тадашњег мог рок бенда или дружећи се са другом Ведраном, такође Мостарцем, хватајући те слободне сате када је струје било за лек. Дангубили смо гледајући филмове и слушајући рокенрол, а увече, када бих имао слободне дане, одлазили бисмо у чувени кафе ,,Гризли“ на пиће. Највише смо волели да гледамо филмску франшизу ,,Осми путник“(Alien).

Ти дани су били необично инетересантни за нас, помало апокалитичног мириса , а време смо проводили веома мало са својим укућанима.  Једног дана дође до нас укућана вест да је Фадил погинуо на мосту у току сукоба, кажу погодила га је граната на мосту. Вест нас је дубоко потресла, посебно мене: ,,Зар граната, нашег Фадила, да није нека грешка?“ Сви смо били у шоку, ужаси рата и непрегледне жртве тог ужаса су свугде остављали трагове. ,,Проклет нек је рат“, говорио сам ,,проклет нек је! “ Дуго сам био погођен том вешћу. Пролазиле су слике из детињства и фотографија нас двојице са мора, загрљених и наших летњих догодовштина.  Ратови су се завршили, а ја сам се после неког времена уз моју сестру окренуо Цркви, Христу, чији сам призив осетио и уписао Богословски факултет у Београду. То је био најлепши тренутак у мом животу и нешто што је мене детерминисало, одредило, за Вечност. Фадила сам држао у молитвама свих година након тога.

Сцена трећа:  2018. је година, јун, радим као наставник, професор, Верске наставе већ једанаест година и са својим колегама сам се упутио на традиционалну екскурзију, излет, којим обично завршавамо школску годину. Излети са колегама су једни од оних незаборавних доживљаја који вреде сваког зноја и сваке слатке, а и горке муке током године и који не смеју да се пропусте. Дестинација: Вишеград, манастир Тврдош, Требиње,  Дубровник, Мостар и Сарајево.

Вишеград и Андрићград-Мехмед Паша Соколовић и Патријарх Макарије Соколовић

Стижемо у Вишеград, у Андрићград, обилазимо чувену Ћурпију на Дрини док умом реминенсирамо сцене и приче из Андрићевог романа ,,На Дрини Ћуприја“. Одлазимо до Андрићграда тог новог туристичког и уметничког ремек-дела посвећеног нашем највећем, српском писцу, којег је идејни мајстор наш прослављени редитељ Емир Немања Кустурица. Ту је и споменик посвећен Патријарху Макарију Соколовићу и његовом брату Мехмеду Паши Соколовићу за чије је владавине и по наређењу и подигнут мост; два брата у сусрету загрљени, један Православац- Патријарх Српске Православне Цркве, други Муслиман- Велики везир моћне турске империје који је као дечак, Српче, одведен у ,,данку у крви“ за Турску и одгајан као Јаничар. На мосту један млађани Ром пева уз хармонику песму ,,У лијепом, старом, граду Вишеграду“ док нас прелепа осећања пуна поноса и љубави  запљускују и прате надаље на нашем пребогатом путешествију.

Ребиње и Тврдош

Крећемо за Херцеговину Светог Саве, за Хум и Захумље, ка Светом Василију у Требиње, у Тврдош, кроз непрегледну пустињу стења и камења облагодаћене и мистичне Херцеговине.   Стижемо у Требиње у један од најлепших босанских и српских градова наше Републике Српске и дом једног од наших највећих Владика и теолога, Владике Атанасија Јефтића, са којим смо се и сусрели једног дана после одслужене Литургије у Манастиру Светог Василија,Тврдошу. Време у Требињу је прошло веома брзо уз обилазак знаменитости града и уз вечерње опуштање уз музику. Требиње је град љубави и романтике, старих зидина града поред реке Требишњице, града препуног цвећа и миомириса и предивних људи. Требало би посетити Требиње, ко још није нека похита ка овој оази мира и љубави.  После Требиња смо се упутили у предивни Дубровник, рекао бих наш, али га је историја оставила на некој ,,другој“ страни, свеједно, град који мами вечне уздахе, а после Дубровника у Мостар.

Никада раније нисам био у Мостару. Мостар сам знао само са слика и документараца и фудбалских утакмица-(чувени ,,Вележ“). Зауставили  смо се у делу града поред велике и чувене Римокатоличке фрањевачке катедрале, Самостана,  са огромном кулом, звоником и одатле упутили се у центар Мостара, за чаршију.  Већ уморни од пута стигли смо на чувени мостарски мост. Град је био пун туриста, крцат, у разним бојама као у бајци, а на мосту је било прилично гужве, сви су правили фотрафије и сада већ чувене ,,селфије“ на овом здању. Неретва се пружала са обе стране, зелено-плавкасте боје,  говорећи о вековима,  годинама,  прошлости,  љубави,  успонима, а и о падовима, о судбинама људским, а трагови рата се уопште нису осећали, ни видели више.  Видим једног лика, голог до појаса како седи на ивици моста и како посматра сетно Неретву. Претпоставих  да је Мостарац, овдашњи:,,Вероватно један од чувених мостарских скакача“, помислих. Приђем му и после кратког упознавања поставих му питање: ,,Да ли си познавао Фадила Карића, био је овде познати  скакач?“
,,Познавао сам га“.
,,Чуо сам да је погинуо овде на мосту, како се то десило?“
,,Било је пуцњаве и сукоба, погодила га је граната“, рекавши ово човек, младић, није показао ни трунчице подозривости и погледом, који је говорио да никог не оптужује, окренуо главу поново ка Неретви. Мени су сузе наврле на очи, окренуо сам се да ме не би видео, бришући их. Пожелео сам да се сликам на мосту, да имам једну фотографију за вечну успомену и питао га да ли би могао да ме слика?  Младић је узео мој мобилни и наместио се за сликање. И у том тренутку видех тиху светлост и осетих како неко тихо долази крај мене, нека невидљива особа, како ме грли. Осетио сам да је то Фадил. Осећао сам се као оног лета у Сутомору и као да поново имам седам година и како је Фадил поред мене, осећао сам његов загрљај; нас двојица као некад у Сутомору, два јарана, два гусара.  Сузе су удариле на очи у таласима док је момак говорио:,, Урадио сам неколико фотографија, ти види која је најбоља“. Узео сам мобилни сав у сузама, док сам осећао Фадилову невидљиву руку на рамену и његово присутво:,, Анђео чувар је довео Фадила на мост“, помислих. Фадил и Анђео чувар су тихо и нечујно одјехали остављајући ме у великим сузама.

        Дуго сам посматрао Неретву уплакан и размишљао о овом што се догодило и био срећан јер сам осетио да је Фадил у Царству, код мог Христа.  Заблагодарио сам Господу: ,, Хвала ти Господе неба и земље што си увео Фадила у своје Царство. Ти си Господ свих људи и гледаш на срца и не гледаш ко је ко, већ си сав Љубав и волиш и љубиш цели свет и Творац си и Родитељ свих људи. Хвала ти, Господе, за овај тренутак и за ову утеху и за све услишене молитве. Спаси, Господе, све праведне душе и праведне људе на свету и чувај нашег Фадила“

Овај догађај ме је још више учврстио у мишљењу да ће Господ молитвама Цркве, литургијским молитвама, спасти све праведне људе на свету и увести у своје Вечно Царство о Његовом Другом Доласку- ми не смемо сумњати у то!  Зар Господ није створио све људе на планети?! Зар Господ није Свељубав?! Као што је старац Исихије знао да говори: ,,На Литургији се молимо за своје ближње , за цели свет, за целу творевину, причешћујемо се за цели свет и носимо крст за цели свет, а Господ ће Врата Раја отворити многима о Његовом Другом Доласку“.

Док смо се приближавали Сарајеву, том предивном и такође напаћеном граду, осећао сам се испуњеним и срећним. Моје молитве су ишле ка будућности, да сукоба никада више не буде, посебно међу једнокрвном браћом и да на овим просторима завлада мир и љубав, правда и истина и она неподељена радост коју имају деца, коју смо Фадил и ја имали тог лета у Сутомору.

 ,,Ако се не обратите и не будете као деца, заиста вам кажем нећете видети Царства Божијег“, рекао је Господ окружен децом једног лета у Јерусалиму.

Иван Миладиновић – теолог