Рђаво расположење – то није оно што ја сам у себи замишљам, не оно што проистиче из дубине моје душе, оно тек означава како се ја према томе односим, и затим, шта ја дозвољавам другим људима да осете. Два последња услова су у нашој власти: ми њима располажемо, и они нам се морају покорити. Ко то још увек није разумео, мора по могућству ускоро да научи разумевати; зато што се то односи на темеље самоконтроле.
Рђаво расположење потиче из унутрашњег раскола, чије основно чвориште остаје у подсвести, и њега није лако размрсити. Тај раскол или, како се изражавају лекари који лече душу, тај ,,конфликт“ поникао је не одједном; најпре, он се храни од дечјих година и може изненадно да оживи или лако да се заоштри. Могуће је да ћу се од њега избавити; међутим, ипак је такође могуће и да ћу га носити са собом до саме смрти. Да, теглићу га у себи и издржаћу га, помирићу се са његовим постојањем, бићу принуђен да се њиме вечно бавим, једном речју – односићу се према њему творачки. Боже небески, па то није разлог за рђаво ,,расположење“!
На свету тешко да ће се наћи човек који није морао да има посла са душевним конфликтом. Сваки човек има свој посебан конфликт, и сваки би хтео да га се избави. Немају ли због тога сви право на рђаво расположење? Да ли сви из тог разлога морају бити утучени, шетати са озлобљеним лицима, или чак викати један на другога?
Унутрашњи раскол треба прихватити озбиљно, потпуно озбиљно. Он припада ономе што ја јесам. Он означава један од мојих унутрашњих животних задатака. Он може да се заоштри, да сазда душевни застој, да изазове рђаво расположење. То рђаво расположење остаје за мене нејасно, непроницљиво; оно улази у мој свесни живот и у моје опште самоосећање као необјашњиви факат. Ја се осећам потиснутим, беспомоћним, увелим. Због тога сам раздражљив, и тој мојој раздражљивости, у виду ,,рђавог расположења“, дајем слободу у друштву. Тако то у суштини изгледа. Али, не треба тако и да се догоди.
Јасно је да из рђавог расположења следи конфликт. Тај конфликт треба посматрати као својеврсно творачко пражњење и односити се према њему одговорно. Добро је што то пражњење постоји; јер, из ненапуњеног оружја и не можеш опалити. Уопште није страшно што још увек нисмо успели да потчинимо то пуњење. Дакле, постоји проблем и треба га решити. Душевни застој је непријатан. Али, непријатност је – само љуштура нове снаге и новог живота. Скрцај орах – добићеш слатки плод. Нема разлога за лоше расположење! Међутим, лоше расположење постоји. Поднеси га мирно и сигурно! Ти га већ скоро презиреш. Осмотри дубље, конфликт је – обећање, и ускоро си већ победитељ.
Уопште ниси беспомоћан. Ти си стекао храброст, и потиштеност је нестала. Рђаво расположење је развејано.
Или још није? Тако си схватио његову творачку интимну природу и чуваћеш се да оно што је скривено учиниш власништвом друштва.
Твоја је лична ствар како се односиш према свом унутрашњем конфликту, према оном предосетном приливу нових снага. Ако унутар себе не умеш да се учврстиш као победник, ако си толико незахвалан, да, стојећи пред главним задатком свог живота видиш само ,,тешкоће“ и ,,непријатности“ и постајеш ,,утучен“, онда бар не износи своје кукавиштво пред друге људе! Јак карактер радује се тешкоћама и смеши се непријатностима. Што су тежа искушења, тим је победа радоснија. Ако си у себи још пронашао те снаге, буди не мање сигуран да ћеш је пронаћи. Не можеш сам – ишти помоћи, али је оно најглавније – моли се; искрена молитва увек ће бити услишена. Али, само не откривај своју слабост пред страним људима!
Неприлично је избрбљати тајну; а рђаво расположење чини управо то. Плакати због бола је – детињасто; а рђаво расположење је – кукумавчење. Није ли недостојно друге заражавати својом болешћу; а рђаво расположење је заразно.
Зар не знаш како спокојно и мило уме да се осмехује онај који те превасходи? Тај осмех је за рђаво расположење неподношљив.
Књига: Загледан у живот
