Хероји Кошара – тема која је била потискивана скоро две деценије, па потом стидљиво путем друштвених мрежа налазила свој пут до публике у Србији, данас након више од двадесет година од самог догађаја постала је опште позната али никада довољно испричана.
Разговарали смо на ову тему са одликованим херојем Кошара Зораном Лекићем.
Данас после две деценије од Битке на Кошарама, да сте поново у ситуацији да све поновите, да ли би сте поновили?
– Прво помаже Бог вама и вашим читаоцима. Хвала вам на позиву за овај интервју.
Наравно. Сви моји другови из нашег одреда „Џокери“ би поново стали на браник Отаџбине јер је то најсветија дужност и најчаснија обавеза мушкараца. Нису нама ђедови оставили воду него крв јуначку. Ми претке нисмо обрукали и поколења нас се неће стидети. Ми се сви надамо и живимо за тај дан када ћемо кренути да ослободимо наше Свето Косово и Метохију.
Можете нам мало више рећи о вашој јединици односно јуришном одреду „Џокери“?
– О нашем постојању знало је само неколико највиших генерала Приштинског Корпуса, и свака акција је била записана под ознаком „строго поверљиво“. Јуришни одред „Џокери“ је изводио много специјалних операција на Косову и Метохији а посебно у првим данима борби на Кошарама. Све акције смо извели успешно без икаквих губитака. Од војника на редовном одслужењу војног рока постали смо професионалци. Имали смо поред себе двојицу врхунских официра Кузму и Перу (Бобан Кузмановић и Војислав Перовић) који су били са ратним искуством и нама су пренели сво знање и у сваку акцију кретали први говорећи „за мном“. Веровали смо искључиво пушци у рукама и саборцу поред себе и сваки задатак нам је био света мисија у одбрани Отаџбине.
Повлачење са Косова и Метохије нам је тешко пало и боли нас и дан данас.
Али смо и даље спремни да положимо животе за нашу Свету Земљу ако Отаџбина буде звала.
Част је била бити у Џокерима и бранити Мајку Србију и ја се тиме поносим.
Деценијама се ћутало о дешавањима током НАТО агресије. Мало ко је уопште знао за ваше подвиге на Кошарама и Паштрику. Данас се то променило и народ је упознат са вашим подвизима, али како вам је било током периода ћутања?
– Да, нажалост, у Србији се скоро 20 година ћутало о подвизима и борбама на Кошарама и Паштрику и дуж целе границе са Албанијом.
Неко је тако хтео, да се заборави, заташка, обезвреди, али нису успели у томе, хвала Богу.
Захваљујући пуковнику Ђурковићу који је први кренуо да прича о томе та неправда је исправљена и данас цела Србија и цео свет зна о нашој младости која је стала на браник Отаџбине. И генерал Божидар Делић је веома заслужан што се чуло о борбама на Паштрику.
Ми смо у борбама на Кошарама исписали још једну златну страну наше историје и та битка стоји раме уз раме са свим великим биткама из наше славне историје.
Нажалост, поједини НАТО лобисти и данас покушавају да омаловаже битку. Али неће успети у томе јер смо ушли смо у предање и данас деца од пет година певају „Вилу са Кошара“, откривен је споменик, урађен филм, улице по градовима Србије добију имена Хероја са Кошара.
Наравно да је болео период ћутања јер смо ми својим патротизмом, исказаном храброшћу и љубави према Србији дали пример на коме се требају васпитавати генерације које долазе. Уместо тога тим генерацијама је са малих екрана сервиран блуд и разврат и све оно што убија наш народ и његову културу и историју.
Богу Хвала, то је прошло и сада остаје да се боримо да држава помогне породице пале браће, борце који су изгубили здравље, оне који живе у лошим условима а наравно и свима нама да обезбеди неке олакшице и помоћ јер смо то заслужили.
Из наше бурне историје имамо безбројне примере херојства и јунаштва. Поједини ратници су овенчани светитељским ореолом. Колико су присутни вера и молитва на ратишту? Да ли војници у одсудним моментима размишљају о Богу?
– У рату је Вера све. Она је та која уз молитву војнику даје снагу да иде напред и да се бори. Много пута су на нашу земљу настале разне немани и желели да униште нашу земљу, наш народ и нашу Веру. И успели би у томе да није било мача који их је бранио. Тај мач је био у рукама али није га водила снага него управо та Вера. И никада нам није било битно колика нам сила прети већ Светиња коју бранимо, како рече наш Свети Кнез Лазар. Или како говори наш народ „Вера нас је одржала, њојзи Хвала!“
Шта конкретно вама лично значи вера у Бога, Литургија, одлазак у храм?
– Мени лично Вера много значи у животу. За све што имам захвалан сам Богу. Од Бога сам испросио да се жив вратим из рата, од Бога сам испросио децу. Богу се молим да ми чува најмилије.
Време у коме живимо доноси много искушења али нам Вера, одлазак у храм и Света Литургија дају снагу да се боримо и издржимо све.
Темељ свега онога што јесмо и што имамо је наша Вера Православна. Без ње ми смо нико и ништа.
Код нас постоје бројна удужења ратних ветерана. Тешко је ујединити ветеране у барем неколико већих удружења, која би онда и лакше могла да се изборе за своја права. Колико су данас права ветерана ратова ’90. побољшана у односу на ранији период и шта је ту све још потребно учинити?
– Да, у Србији је безброј удружења ратних ветерана и сви воде неку своју политику и воде се својим личним интересима и због тога ветеранска популација тешко остварује своја права. У свему нам је потребна слога па и у томе. Нажалост у тим појединим удружењима има и проклете комунистичке идеологије и „хероја“ уз пар сведока или лажних лекарских извештаја о рањавању итд.
Добили смо борачке легитимације које тренутно обезбеђују само здравствено осигурање ако га неко нема и лечење по болницама. Воља власти постоји али су фондови празни и постоје само обећања да ће се потрудити да нам дају све што могу. Предуго све траје али остаје нам само да сачекамо и видимо. Даће Бог биће све добро. Јер ако може нека певачица, спортиста или неко из те бранше да добије националну пензију онда то могу и борци јер је наша медаља и каријера сјајнија од свих спортских и певачких, без омаловажавања истих.
Порука за читаоце портала Чудо
– Вашим драгим читаоцима бих поручио да сви заједно појачамо молитве у овим тешким временима за нашу Мајку Србију и нашу Матушку Русију јер у битци коју она води решава се и наша судбина.
Портал Чудо
