Наука, односно модерна наука, захватила је скоро цео наш хоризонт. Постала је провидна самозатајна слика којом доживљавамо свет, наочаре које носимо да бисмо судили о истини, стандард који држимо у односу на наше искуство. Већини је сама по себи очигледна, материјална, квантитативна визија Универзума која се развила од такозваног просветитељства постала је и највећа палица против религије, док се истовремено уздизала као коначан став „истине“, последња крхка барикада подигнута против незаустављивог јуриша неких заговорника религије.
Научна машина света је толико продорна, тако ливена од гвожђа да се додатно уклапа у целокупну историју људског искуства. Стога се у већини модерних историјских наратива сусрећемо са причама о „сујеверју“, о „кад би само знали“ које су кулминирале оном погубном тврдњом коју смо сви чули: „људи су то мислили, а сада ми ЗНАМО…“.
Наравно, ово је сасвим природно. Историју, како кажу, пише победник. Али ја бих више волео да кажем да историју не пише толико победник колико је победник уоквирује. Јер оно што се променило у 17. веку током тог бурног доба у западној Европи, оно што је пуцало већ 400 година и тада се коначно распало, било је оквир размишљања средњег века.
Желео бих да вам покажем овај оквир колико год могу, али морам бити искрен према скоро немогућности да то урадим. Донекле слично ослобађању од платонске пећине, одмарању да бисмо видели сопствени поглед на свет какав јесте захтева од нас да склизнемо на место које је често превише ризично, превише дезоријентишуће да би већина људи корачала. То може бити као пад у празнину, губитак читавог универзума, али за оне који се усуде да скоче то такође може изазвати праву „метаноју“, истинску „трансценденцију ума“.
Упркос свеобухватној природи модерне науке, фасцинантно је посматрати како је стари поглед на свет, посебно традиционална, древна и универзална космологија, још увек ту, задржавајући се тако близу нас да се нашла заробљена између нашег стварног људског искуства и нашег научне теорије о свету.
Сунце, месец и планете и даље излазе на истоку, земља се не помера ако не дође до земљотреса, а небо је још увек горе испружено као купола над нашим главама. Наравно, речено нам је да је ово искуство само илузија. Али сукоб је стваран, посебно за нас који смо још увек везани за Традицију.
Морамо да признамо какву врсту шизофреније доживљавамо када говоримо ствари попут „Оче наш који си на небесима“, када гледамо Христове иконе под земљом у Аду, када свештеник подиже Хостију током Литургије. Шта се тамо дешава? Када кажемо да се Христос вазнео на небо, где је отишао? У орбиту? До месеца? Овај сукоб је намамио либералне протестантске теологе попут Рудолфа Бултмана да „демитологизирају“ хришћанство, односно да уклоне из религије све оне досадне ствари које се не уклапају у наш савремени, научни, рационални поглед на свет.
Проблем са демитолошким ремоделирањем је у томе што оно не успева да сагледа сопствени „мит“ модерности провучен кроз гвоздену завесу, сопствени велики наратив о Научном Материјалном свету у коме се људска срећа стиче материјалним и техничким напретком. Не узима у обзир сада о, тако видљив споредни ефекат модерне космолошке перспективе на људску психу, и начину на који игра улогу у отуђењу модерног човека.
Демитологизација игнорише како савремена наука доприноси екстремној људској злоупотреби Творевине путем оружја за масовно уништење, индустријског покоља тоталног рата и „доброг старог“ похлепног индустријског материјализма који води до еколошке катастрофе. Научни метод је по својој форми револт против квалитативног вредновања, он је напад на било коју телеологију у појавама, било какво значење ствари или како се оне мењају. Па како онда демитологизација може послужити онима чија је религија оалоњена на упориште да свако значење унутар Креације кулминира у инкарнирани Логос?
Желео бих да предложим нешто што би у почетку могло изгледати провокативно, али ће, надам се, помоћи људима да виде свет другачијим очима. Постоји растућа слика на скорашњем хоризонту људског искуства, то је слика породице или групе пријатеља једних поред другог за столом или у неком другом интимном окружењу, а опет сви у интеракцији са таблетима, ајподима и паметним телефонима као да људи око њих не постоје. Желео бих да предложим да је ова слика, ова стварност, коначни резултат Галилејевог космолошког модела. Неки од вас би могли помислити да претерујем, па ћу морати да објасним.
Коперникански/галилејски поглед на свет, односно хелиоцентрични поглед на свет и његов даљи развој у нашу модерну космологију галаксија и маглина и црних рупа има два важна аспекта.
То је вештачка визија и то је отуђујућа визија.
Она је вештачка у најстрожем смислу „уметности“ или „технике“. То је техничка визија јер ову визију не можемо доживети без технологије, без телескопа и других апарата. Пошто је технологија допунска ствар, кожна хаљина, нешто што додајемо својој природи да бисмо је физички подстакли ка материјалном свету, она стога води даље у сам материјални свет. Објаснио сам овај парадокс на другом месту, али можда би било корисно прећи преко основне идеје.
Људска технологија, свака технологија постоји да би допунила људско искуство које се суочава са опасностима и изазовима физичког постојања. Одећа нас штити од климе, писање бележи ствари тако да не морамо да их све памтимо, оружје нас чини јачим од наших непријатеља. Али свака технологија нас води даље у материјално постојање јер нам даје осећај материјалне снаге. Ако могу да изградим кућу или направим топлу одећу, могу да живим на местима где бих без њих сигурно умро. Ако сада имам шибице за паљење ватре, више не морам да учим да палим ватру без њих. Пошто имам мамин телефонски број на свом паметном телефону, нема потребе да га памтим. Свака снага је, дакле, истовремено и слабост, јер неизбежно постајем зависан од ове вештачке снаге.
Наравно, у овоме нема ничег лошег. У ствари, одувек је постојала технологија као материјална допуна постојању, одећа, куће, алати које је човечанство развило да спречи смрт. Заиста, тек у 17. веку су људи укључили своје око у овај процес допуне. Тек у 17. веку мушкарци су своју визију уоквирили металом и стаклом, пројектујући свој ум у вештачки увећан простор. Људи су увек имали вештачке просторе, сликарство, скулптуру, мапе, али телескоп и микроскоп су самозатајне вештине, покушавају да замене око, да нас убеде да нису вештачки, већ да су стварнији од ока.
Не само физички гест гледања на свет кроз машину показује радикалну промену, иако је то довољно симболично, већ је и сама чињеница да би људи то урадили и дошли до закључка да оно што су видели кроз ове машине било истинитије од тога како су они доживели свет без њих. Ипак, велика револуција није само техничко исправљање како је неки данас представљају, не само да смо, технички говорећи, некада веровали да је Земља раван диск у центру космоса, а сада знамо да је Земља у бити велика лопта воде и прљавштине која се ковитла око огромног нуклеарног реактора у центру нашег планетарног система.
Промена се дешава у самој сржи онога што је Истина, то је промена приоритета знања, промена онога што је нама као људима важно. То је промена. У традиционалном свету, сва стварност се разуме и изражава на интегрисан начин. Појаве описујемо на начин на који их доживљавамо јер оно што је важно није толико стварање великих механички прецизних машина које ће повећати нашу физичку моћ, већ формирање људских бића која имају мудрост и врлину.
Отпор хелиоцентричном моделу била је жеља да се „спасу феномени“, жеља да се свет изрази онако како га доживљавамо јер овај израз мора остати повезан са начином на који људска бића живе своје животе и комуницирају са Богом и својим ближњима. Дакле, пројектујући себе кроз наше машине у физички увећани свет, ми „падамо“ у ту материјалност, неизбежно живимо у материјалнијем и материјалистичком свету. А ово је сама модерна историја. Оно што произилази из овога је моја друга поента, а то је да модерна космологија није само вештачка, већ је отуђујућа, она удаљава човека од самог себе.
Једном када је човек прихватио да је оно што је видео кроз своје телескопе и микроскопе стварније од његовог природног искуства, учинио је неизбежним вештачки свет, учинио је неизбежним као његов крај пластичну, синтетичку, генетски модификовану, фотошоповану, порнографску, друштвено умрежену стварност унутар које ми живимо.
Када је у самој сржи визије, облик вашег космоса вас наводи да верујете да технологија пружа перцепцију која је истинитија, стварнија од вашег искуства, стварнија од изласка из куће и гледања у небо, онда ће телескоп и микроскоп ускоро бити раме уз раме са камером, екраном и убрзаним временом и простором прозора аутомобила. Метални и стаклени оквир ће нас прогутати и људска бића ће изгубити себе због своје неспособности да у потпуности населе свет.
Већина нас може именовати планете по Сунцу: Меркур, Венера, Земља, итд.. али колико нас може изаћи ноћу и идентификовати планете на небу док путују небом? Колико нас може да идентификује сазвежђа осим Великог медведа, Малог медведа и још једног или два? Недавно сам са децом ишао у планетаријум. Док смо седели и посматрали пројекцију на плафону, пролазили смо кроз Сунчев систем, летели кроз сунце, кроз галаксије и маглине црне рупе. Било је очаравајуће. Утешно је знати да у близини постоји бар зграда у којој могу да платим новац да бих заиста неколико минута живео у космосу модерне науке. Штета што већину времена само допола живим у том свету. Велики део мене и даље корача по непомичној Земљи, а сунце, месец и почињу да путују преко куполе Неба. Речено ми је да права слика није слика Земље овде доле и неба горе коју доживљавам сваки дан, већ је то слика лопте која лебди у празнини, визија коју никада нећу имати, осим ако не погледам слику или екран, осим ако немам среће да будем у великој машини од метала и стакла која ће ме заштитити од средине у којој бих одмах умро без њене заштите. Да ли је ово Истина? Да ли је ово Мудрост? Да ли је ово Врлина?
Сада, ако сте из овога стекли утисак да поричем техничку тачност модерне космологије, то значи да нисам успео да вас одвучем од вашег оквира довољно да то видите.
Савремена космологија је заиста корисна за слање сателита и летећих свемирских бродова, за слање људи да колонизују Марс. Чак и током средњег века научници су веровали да је Земља сфера. Више космологија би требало да буду у стању да коегзистирају и играју различите функције, неке више филозофске и људске, а друге више техничке и математичке.
Али у нашим животима већину времена Земља је равна. Већину времена, Небо је горе, а Земља доле, већину времена значи у оним случајевима када сам у интеракцији са својом породицом, својим пријатељима и својим непријатељима.
А највише од свега, ако желимо да разумемо религију и њену симболику, ако желимо да разумемо Библију или иконе или црквену архитектуру, морамо се усидрити у свету људског искуства, јер ту можемо да волимо ближњега.
Морамо се натерати да верујемо да сунце излази сваког јутра, или да месец расте и опада и искрено, то не би требало да буде тако тешко, јер упркос Галилеју, Њутну и Ајнштајну, прилично сам сигуран да ћу пронаћи неку Истину у сутрашњим ружичастим прстима зора.
Џонатан Пиџо, „Журнал православне уметности“, јул 2014.
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/most-of-the-time-the-earth-is-flat/
ПРЕВОД:Давор Сантрач
Објављено: 29.04.2022.
