Парадокс Македоније је да је од земље која је на почетку ратова у бившој Југославији 1991. доживљавана као „оаза мира“ и пример бесконфликтног стицања независности, затим успешног превазилажења етничких сукоба из 2001, онда 2005. постала кандидаткиња за чланство ЕУ готово у исто време када и Хрватска – сада растрзана унутрашњополитичким сукобима и етничким поделама. То је делом последица грчке блокаде њених евроатлантских интеграција због спора око имена.
У сваком случају, Македонија је у тешкој ситуацији па је поједини експерти називају државом „провизоријумом“, а амерички конгресмен Дејна Рорабахер сматра да је реч о непостојећој земљи, те да је треба поделити између Косова и Бугарске. Он је додуше повукао ту изјаву, али је она подсетила на време када су се за територију Македоније, која је била под отоманском влашћу, отимале новостворене балканске државе, због чега су највише и вођени Први и Други балкански рат (1912-1913), а управо зато Балкан више од једног века носи белег „европског бурета барута“.
„Патриотизам – последње уточиште хуља“
Постизборне тензије, које трају од децембра прошле године, нису само класична парламентарна криза због немогућности формирања владе, већ се у њој потежу и национална питања и „судбина и опстанак државе“, што је типично за Балкан.
Председник Македоније Ђорђе Иванов, као кадар доскора владајућег ВМРО-ДПМНЕ, одбија да повери мандат лидеру опозиционог Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ) Зорану Заеву, који је осигурао парламентарну већину уз подршку три албанске партије јер, како истиче, његова платформа „руши суверенитет Македоније“, алудирајући на Заевово прихватање декларације албанских странака која предвиђа и увођење албанског као другог званичног језика.
ВМРО-ДПМНЕ истиче да је поменута платформа неприхватљива, јер је донета у другој држави, тачније у Тирани након избора у децембру, на састанку лидера албанских партија из неколико балканских земаља са председником Владе Албаније Едијем Рамом, који је реаговао на оптужбе македонског председника:
„Господине Иванов, албански језик није језик непријатеља, већ народа који учествује у изградњи државе у Македонији. Без Албанаца нема Македоније, драги председниче.“
Било би учинковитије да су лидери албанских партија у Македонији договор о својој преговарачкој платформи постигли у Скопљу, а не у Тирани: На фотографији македонски и албански председници Ђорђи Иванов и Бујар Нишани
Било би учинковитије да су лидери албанских партија у Македонији договор о својој преговарачкој платформи постигли у Скопљу, а не у Тирани: На фотографији македонски и албански председници Ђорђи Иванов и Бујар Нишани
Дакле, проблем је, као и у другим балканским земљама, што већински народ гледа на захтеве осталих народа за проширењем права са подозрењем, малтене као „пету колону“, а не као равноправне грађане.
Наравно, неповерење и тензије подстиче и манир лидера појединих етничких група на овим просторима да одлазе по политичко мишљење у другу државу која се доживљава као „заштитница“ или чак „матична“, иако би земља у којој живе требало да им буде једина домовина. То значи да би било учинковитије да су лидери албанских партија у Македонији договор о својој преговарачкој платформи постигли у Скопљу, а не у Тирани, као што лидери Срба у БиХ не би требало да иду редовно на консултације у Београд већ да се директно договарају у Сарајеву са представницима осталих народа.
У међувремену, бивши премијер Никола Груевски истрајава на ставу да ће испуњавање захтева Албанаца водити кантонизацији земље по етничким линијама, због чега његове присталице протестују данима широм земље.
Позивање на заштиту „националних интереса“ и „државни разлог“ је опште место у балканској политици. Дакле, ВМРО се поставља као „анђео чувар“ нације насупрот „непријатељске“ парламентарне већине која хоће да „угрози“ државу. У име тих „виших интереса“, игнорише базични демократски принцип да већина у парламенту формира владу, која на тај начин репрезентује и поштује већинско мишљење и вољу грађана.
Лидер албанске партије ДУИ Али Ахмети сматра да албанска платформа „не угрожава унитарни карактер Македоније, нити има речи о федерализацији или подели“.
Штавише, секретар Алијансе за Албанце Арбен Таравари тврди да је ДУИ договорио исту платформу са Николом Груевским који је, по његовим речима, био чак флексибилинији око питања језика од Заева, али да су преговори запели око реформе правосуђа, јер би се у том случају Груевски могао наћи на оптуженичкој клупи с обзиром да се годинама сумњичи за разне корупционашке афере.
Дакле, иза наводне одбране „узвишених друштвених циљева“ често се крију „приземни лични интереси“ политичара. Као што је рекао енглески писац Семјуел Џонсон (Саммуел Јохнсон) још 1775. године: „патриотизам је последње уточиште хуља“, мислећи пре свега на лажни.
Македонија већ билингвална
Заев, који је оптужио Иванова за “државни удар”, има могућност да избегне блокаду тако што би већина у Собрању изабрала његову владу.
У међувремену, Груевски је понудио Заеву да подржи његову мањинску владу али под условом да одустане од платформе о билингуализму, или да се излаз из ћорсокака потражи у новим парламентарним изборима.
Груевски очито рачуна да би мањинска влада Заева била кратког века јер би зависила од његове подршке.
Такође, уколико би челник СДСМ пристао на ову комбинаторику бившег премијера, изгубио би подршку у албанском бирачком телу.
Наиме, око 60 хиљада Албанаца је гласало на недавним изборима за СДСМ, чиме је постала друга по снази у албанском бирачком телу.
Осим ове бројке, још је важније што је то назнака једног од ретких позитивних трендова у Македонији – тачније да грађани почињу да гласају и за партије изван свог националног блока што је углавном тренд након окончања сукоба 2001. и Охридског споразума који је донео мир али је, по многима, зацементирао етничке поделе у Македонији.
Спор око језика није само лингвистичко већ у великој мери и политичко питање, односно мера остваривања права Албанаца у Македонији као колективитета. Ова земља је у основи већ билингвална од 2008. и албански је у широкој употреби. Додуше, он је званични језик у областима у којима Албанци чине више од 20 одсто становника. У Македонији живи 500.000 Албанаца, што чини око 25 одсто становништва ове земље.
Македонија је у основи билингвална од 2008.
Да ли би увођење албанског као другог званичног језика у Македонији омогућило већа права Албанаца, како индивидуална тако и колективна, или би то водило њиховом подвајању, односно федерализацији и другим сличним трендовима који су били погубни на простору бивше Југославије – то ће пре свега зависити од спремности политичких лидера на истинске реформе које ће водити рачуна пре свега о задовољењу права свих грађана без обзира на етничко и друго порекло. То је једини пут да се изађе из националних торова који спутавају Македонију свих ових година.
„Шарена револуција“ и руско подозрење
Груевски је дошао на власт 2006. као млад политичар (36), окупивши у свом кабинету такође углавном тридесетогодишњаке, због чега је прихваћен са симпатијама у Европи. Међутим, обећани реформски курс је убрзо спласнуо јер су због грчке блокаде успораване евроатлантске интеграције Македоније, нарочито након 2008. када није примљена у НАТО. Власт Груевског све учесталије прате корупционашки скандали и оптужбе за ауторитарно понашање. Међутим, он успева да остане на власти играњем на националну карту, не бирајући средства.
Вишегодишња политичка криза у кулминирала је 2015. оптужбама власти на рачун опозиције да спрема пуч, а она је одговорила такозваним „бомбама“, односно доказима о масовном прислушкивању критичара власти.
Уследили су протести који су названи „Шарена револуција“, јер су у њима учествовали и студенти, чланови синдиката, припадници НВО организованих изван и преко етничких граница, чега се власт плашила више него демонстрација опозиције.
Осим власти у Скопљу, према „обојеним револуцијама“ веома је критична и Русија која је упозорила да коришћење „украјинског сценарија“ и „инспирисање државног преврата споља“, прети дестабилизацији у Македонији и на Балкану у целини.
И последњих дана Русија је оптужила Албанију, НАТО и ЕУ да покушавају да наметну проалбанску владу у Македонији.
По речима аналитичара Атланског савета Димитра Бећева, Русија настоји да искористи ситуацију у Македонији, као и у свим другим кризама у свету, али не треба преувеличавати њен утицај у Скопљу. „Истовремено, Груевски, као и сви лидери у овом региону, покушава да балансира и калкулише, али на крају се приклања политици Европске уније“.
То потврђује и чињеница да је његова влада признала Косово упркос жестокој реакцији Србије.
У почетку беше реч, односно име
По оној библијској „у почетку беше реч“, главни узрок тешкоћа са којима се Макеоднија суочава јесте спор са Грчком око њеног имена: луцидни аналитичари би додали – и главни изговор властима да избегавају њихово решавање.
Атина сматра да се назив „Македонија“ односи на истоимену северну грчку регију, те да њихови суседи треба себи да пронађу друго име.
Грци тврде да је назив Република Македонија измислио Тито 1944. године, због наводних аспирација према северној Грчкој и солунској луци. Истовремено, Атини је сметала подршка власти у Скопљу Македонцима у иностранству. Наиме, многи Македонци у Грчкој били су на страни комуниста током грађанског рата (1944-49), због чега су касније пропатили.
Наравно, Грчка прећуткује да је након протеривања Турске са Балкана, територија Македоније распарчана, те да је она присвојила такозвану „егејску Македонију“ (Србија је добила „вардарску“, а Бугарска „пиринејску“).
Привременим споразумом из 1995. званично Скопље се одрекло било каквих аспирација на територију јужног суседа, те обавезало да неће подржавати Македонце који живе у Грчкој.
Власти у Атини су обећале да неће спутавати Македонију да приступа међународним институцијама, док год користи назив Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Међутим, упркос посредовању изасланика Уједињених нација и након 22 године нема договора око имена.
За Грчку је неприхватљиво постојање посебног македонског националног идентитета, јер сматра да је име Македонија део њеног историјског наслеђа па се стога не може употребљавати за идентификацију другог народа.
У Атини се то доживљава као опасност по грчки национални идентитет. Штавише, северни сусед под именом Република Македонија сматра се претњом по националну безбедност Грчке.
Такав став Атине поспешио је процесе дефинисања македонског идентитета, истиче професор и бивши македонски дипломата Денко Малески.
„Својим инсистирањем на географским дистинкцијама и називу Северна Македонија, грчки националисти су пробудили идеју македонских националиста о подељеној отаџбини. Отворена је расправа о македонској нацији и језику, која сама по себи има смисла, али која је изазвала поделе у македонском друштву“, истиче Малески.
Македонске власти су отишке предалеко у тим настојањима позивајући се на своје „античко наслеђе“.
Бугарска оспорава македонски језик и нацију, а Србија цркву
За Македонце је „име“ питање њиховог идентитета, па тиме и националног опстанка, с обзиром да готово сви суседи оспоравају део њихове особености, а неки историчари тврде да је македонска нација „вештачка творевина“.
Бугарска негира језик, као и да су Македонци посебан народ већ да су Бугари. Српска православна црква (СПЦ) оспорава аутокефалност Македонске православне цркве (МПЦ), тврдећи да се МПЦ неканонски одвојила од ње 1967. године. Осим СПЦ, ни остале помесне православне цркве не признају аутокефалност Македонске православне цркве.
Овакав став суседа и историјске претензије према Македонији имају ехо и у њиховом односу према актуелној политичкој кризи у Скопљу.
Тако су српски медији препуни текстова о, наводном, пристанку Заева на захтев албанских партија да се тужи Србија за злочине над Албанцима од 1912. до 1956, иако у Социјалдемкоратскокм савезу то негирају.
Наравно, таквим гласинама – које само могу да погоршају ситуацију не само у Македонији него и целој регији – погодује и чињеница да коалициона платформа Заева и албанских партија још није обелодањена, што је типичан мањак политичке транспарентности на Балкану.
С друге стране, за албанске елите у Македонији њено „име“ је мање битно од уласка у НАТО и ЕУ. Професорка из Скопља Биљана Ванковска сматра да је то неприципијелно јер нису пристајали на било какве уступке када је реч о албанским симболима.
„Ту нема речи о европеизму и демократичности, него о ‘природној Албанији’ која је нашминкана европским плаво-жутим бојама. У овој игри Албанцима је додељена улога страшила – јер, како кажу, ако Македонци не попусте, онда ће они дестабилизирати земљу, и оружјем ако треба. На ово наседају и страни дипломати“, истиче Ванковска.
Многи у међународној заједници имају разумевања за проблем са којим се суочава Македонија. Тако је током посете Скопљу бивши британски премијер Дејвид Камерон (Давид Цамерон) полушаљиво казао да би онда Грчку требало звати „Бивша Отоманска Територија Грчка“.
ЕУ не жели да увезе темпирану бомбу
Међутим, за ћорсокак у коме се налази Македонија крива је и међународна заједница, пре свега Европска унија, јер је имала инструменте да одлучније притисне Грчку да одустане од блокаде, нарочито након избијања дужничке кризе јер јој итекако треба помоћ страних кредитора.
Тиме се, по речима новинара Ивана Торова, Македонија кажњава, иако је била веома кооперативна са НАТО-ом у време бомбардовања Србије, примивши на стотине хиљада албанских избеглица и прогнаника са Косова и настојала да успостави мостове са свим својим суседима.
Додуше, међународна заједница је знатно допринела окончању сукоба 2001. и постизању Охридског споразума. Међутим, она се очито више фокусирала на одржавању „негативног мира“, односно одсуству насиља и етничкој стабилности и равнотежи, а мање на изградњу функционалног демократског система. Слична грешка је направљена са дејтонском Босном и Херцеговином.
У одсуству функционалног решења, Бриселу као да одговара тврди став Грчке јер, како истиче Ванковска, тиме купује време.
„Тако се нико не излаже непријатној ситуацији да саопшти да ЕУ нема намеру да увезе у свој клуб темпирану (етничку) бомбу“, истиче Ванковска.
Због такве политике ЕУ која не пружа јаснију перспективу чланства, како каже словачки министар иностраних послова Мирослав Лајчак, две балканске државе су пред распадом, а три у дубокој политичкој кризи.
Наравно, највећу одговорност сносе домаћи актери, па проблем са именом често служи као покриће за многе друге девијације, али је постао и моћни инструмент етнополитичке мобилизације међу Македонцима и Албанцима, у којој нема простора за интересе и права грађанина као појединца. Такви процеси на Балкану су увек завршавали трагично.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
slobodnaevropa.org
