Пре много година, када сам смештао своју најстарију ћерку у кревет, она ме је питала: „Тата, зашто верујемо у Васкрсење?“ Увек сам учио обе своје ћерке да буду јаке и да мисле својом главом, па сам био срећан што сам чуо питање и одговорио сам најбоље што сам могао дајући историјске доказе.
На крају свега, рекла је: „О, добро. Плашила сам се да ћеш рећи да треба да верујемо у то јер тако пише у Библији.”
Нема шансе за то; тата није фидеиста, нити љубитељ кружног расуђивања.
Теза за хришћанство је јака и може издржати историјско испитивање.
Овде бих желео да изложим случај хришћанства у нешто потпунијем смислу него што сам то урадио те ноћи тако давно.
Почињемо, али не завршавамо са записима Новог завета.
Прва важна ствар у вези са Новим заветом је да су његови јеванђеоски записи написани у деценијама од догађаја о којима наводно говоре.
Рано предање (које је Јевсевије пренео у својој Црквеној историји 3.39 из ранијих Папијевих списа) сећа се Марка као записивача Петрових реминисценција, датирајући Марков материјал у шесту деценију првог века, око 30 година након првобитних догађаја. Лука, који је такође писао средином првог века, каже да је консултовао многе очевице догађаја како би његови читаоци сазнали тачну истину (Лука 1:1-4). Јованово јеванђеље (датирано пре 70. године нове ере од стране Џона А. Т. Робинсона, и око осме деценије првог века од стране других) тврди да је дело очевидца догађаја (нпр. Јован 19:35, 21:24). То значи да је сав материјал написан у року од педесетак година од Исусове смрти.
Да будемо јасни бар око једне ствари: историјски гледано, педесет година је ништа. Обраћен сам у Христа пре више од педесет година и сасвим јасно се сећам догађаја око тога.
Ожењен сам пре нешто мање од педесет година и могу тачно да испричам детаље венчања, као и многе разговоре које сам водио са својом девојком/вереницом много пре тога.
Моји мемоари (никад објављени) садрже барем онолико историјских детаља колико их налазимо у Јеванђељима. Упоредите ово са, на пример, причама о речима и животу Мухамеда, чије приче датирају око 250 година касније.
Јеванђељски материјал настао је практично тренутно.
Оно што је Ренан рекао о исламу, дакле, иако неприменљиво на ту религију, може се заиста рећи о хришћанском пореклу: наиме, да је рођено под пуним светлом историје.
Неколико деценија које раздвајају јеванђелске догађаје од самих Јеванђеља не остављају много времена за побожни вез или легенду – поготово што је тада било много очевидаца који су били непријатељски расположени према новој вери и који би се из тих убеђења одмах супротставили Јеванђељима да су она брзо настала.
Јеванђеља су такође писана мање-више независно једно од другог.
Односно, нема доказа да су се синоптички јеванђелисти окупили да заједно нешто скувају. Ако јесу, урадили су лош посао, јер људи који су се окупили у завери да би изнели неистину би водили рачуна о томе да разјасне фине детаље своје приче и мале разлике између јеванђеоских прича (као што је да је Христос исцелио Вартимеја када је напустио Јерихон код Матеја и при уласку у Јерихон код Луке) показују да се на тај начин нису саветовали једни са другима.
А Јованово јеванђеље је сасвим другачије од осталих. (Овде се нећу бавити бесмисленом идејом да се јеванђеља које тренутно поседујемо много разликују од оних које су први написали јеванђелисти. Свако ко замишља да су она веома различита позван је да прочита и научи нешто о „текстуалној критици“.)
Ипак, упркос компаративној независности дела, сви они сликају мање-више идентичну слику Исуса — ону чудотворца који је за Себе изнео невероватне тврдње.
Није неопходно претпоставити да су Јеванђеља „надахнута“ или ауторитативна или „Божја реч“. Потребно их је само посматрати као ране историјске документе.
Дозволите нам, аргументације ради (у шта сам далеко од тога да заиста верујем) да је само половина ствари за које Јеванђеља извештавају да Исус говори и чини тачна.
Основна слика Њега која се појављује је иста као да је рекао и урадио све оно што Га пријављују да говори и чини – наиме, слика човека који је чинио задивљујућа чуда и тврдио да је божански ауторитет самог Бога.
Листа чуда не би требало да захтева потпуни обрачун: о њему се говори да је лечио без напора, отварао слепима очи (укључујући и очи слепог рођеног), враћао слух, исцељивао губу, подизао мртве и приватно и јавно (Лука 8: 40ф, 7:11ф), укључујући и васкрсење једног који је био мртав четири дана и који је почео да труне (Јован 11).
Чуда су многа и импресивна—превише да би била само срећна гласина.
Пријављено је превише дима да не би било чудотворне ватре.
Али Његове тврдње о божанском ауторитету су исто тако импресивне: Он је тврдио да има ауторитет самог Бога да опрашта грехе (Марко 2:1ф); тврдио је да је Господар суботе, са овлашћењем да изјављује шта је дозвољено или недозвољено тог дана (ауторитет за који је сваки Јеврејин знао да припада само Богу).
Тврдио је да ће судити свима на земљи у Последњи дан на основу онога што су мислили о Њему и чинили са Његовим учењем (Матеј 7:21ф, Лука 13:25, Матеј 25:31ф).
Тврдио је да дели Божје изузеће од рада суботом; тврдио је да је једно са Оцем, и да је вечни „Ја Јесам“ који се открио Мојсију у запаљеном грму (Јован 5:9ф, 10:30, 8:56ф).
Тврдио је да ако неко одржи његову реч, никада неће видети смрт и да сви треба да Га поштују на исти начин као што поштују Бога (Јован 8:51, 5:23).
Чак и ако је само половина ових тврдњи тачна, слика остаје иста: Јеврејин Исус из Назарета је тврдио да је Бог.
Ово није само закључак хришћана као што сам ја или Свети апостол Павле; то је такође био и закључак Његових непријатеља (Јован 10:33).
Ова основна слика о Исусу као о оном који је чинио изузетна чуда и који је тврдио да је Бог у телу тако налази поткрепљење у делима нехришћана као и хришћана.
Талмуд се, наравно, знатно касније од Новог завета, слаже са овим чињеницама, иако их тумачи сасвим другачије. Талмуд признаје да је чинио егзорцизме и чуда, али тврди да их је чинио ђаволском снагом. У њему се признаје да је Исус тврдио да је Бог, али одбацује ове тврдње и каже да је био лажов и варалица – или, речима Талмуда, да је Исус „практиковао чаробњаштво и одвео Израел на криви пут“.
Тиме се наставља традиција јеврејског одбацивања Исуса која се догодила током Његове службе (видети Јован 8:48, Марко 3:22).
Шта онда да радимо са овим тврдњама?
Ове тврдње не остављају дилему, већ оно што се назива „три-лема“ – то јест, постоје само три могућа начина да се одговори на чудне божанске тврдње нашег Господа: или је био лажов или лудак или Господ.
То јест, ако Исус није био Бог и знао је да није Бог, он је лагао, чисто и једноставно.
А с обзиром на квалитет Његовог етичког учења и Његово инсистирање на истини и љубави, лажи су одузимале дах у својој смелости.
А опет, ако Исус није био Бог и није знао да није Бог, онда је био лудак.
Здрав хиндуиста би могао да тврди да је једно са божанским, али не и здрав Јеврејин.
Сваки Јеврејин је знао да је Бог трансцендентан, славан, свезнајући и још много тога.
Само потпуно заблудели лудак би замислио да је он или она Бог.
А опет, ако Исус није био лажов или лудак, једина преостала алтернатива имајући у виду основну тачност јеванђеоске слике је да је Он био онај који је и рекао да јесте – Господ.
То би, сасвим сигурно, објаснило чуда.
Једина ствар која Он није могао бити била је да је само добар човек, људски учитељ у рангу са Сократом, Будом или другим древним учитељима етике.
Такви учитељи не иду около тврдећи да су богови.
Случај за Исуса као доброг човека учитеља може се утврдити само брисањем огромних делова јеванђељског портрета на потпуно произвољној основи.
Тај последњи процес није историја, већ антиисторија.
Није да није испробано.
Нацисти су покушали да од Исуса направе доброг Аријевца тако што су из јеванђеоских портрета избрисали све што је говорило у прилог јудаизму — што ће рећи, практично све.
Овом методологијом се може претворити од Исуса у било шта ко жели — у Исуса Аријевца, Исуса комунисту, Исуса Зилота, Исуса Дете цвећа.
Али чињенице су тврдоглаве ствари, а правим историчарима су потребни разлози да одбаце извештај који се налази у историјским документима.
Не могу да их одбаце само зато што се показују незгодним за Исусов портрет који им је дражи.
То је добар начин да се продају књиге и можда унапреди нечија академска каријера, али није добар начин за бављење историјом.
Три-лема, дакле, остаје, и мора се одговорити на питање: с обзиром на Његове божанске тврдње, шта да радимо са Исусом?
Предлажем даље да су други докази релевантни за ово питање.
Они ће бити испитани у следећем блогу.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
Свештеник Лоренс Фарли
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/why-i-am-a-christian-part-1/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 05.12.2022.
