Отац Стефан Поули је свештеник грчке православне цркве Светог Јована Крститеља у Пуеблу, Колорадо. Осим што је веома активан свештеник, он је веома физички активан човек — воли трчање на стазама и бициклизам, пешачење, оријентиринг и планинарење у планинској држави у којој живи.

Пре почетка верске службе, о. Стивен је радио за федералну шумарску службу као падобранац ватрогасац, скакао падобраном у дивљину да би се борио против шумских пожара и за Службу националних паркова, управљајући Корпусом за заштиту младих у националним парковима Велики кањон, Јосемит и Јелоустоун. Доживео је драматично преобраћење у хришћанску веру док је био у посади на једрилици у Тихом океану. То је започело духовну потрагу за њега и његову жену. 

Отац Стефан је постао евангелистички протестантски пастор након што је завршио протестантску богословију. Он и његова супруга су наставили свој духовни пут који их је одвео у Православну Веру. Они су се без сваке сумње уверили да је Православна Црква заиста иста Црква коју је Христос основао на овој земљи. Прешли су у православље 1983. пре него што су им деца рођена. 

У јануару 1985. о. Стефан Поули је започео своју службу као затворски капелан и служио је на свим нивоима затворског обезбеђења све до свог пензионисања у августу 2010. године. Стефан и његова матушка сада имају четворо одрасле деце. 

SONY DSC

Отац Стефан је сада извршни директор Православне хришћанске затворске службе (ОЦПМ), званичног затворског министарства Епископске скупштине Северне и Централне Америке. Основан 1991. године, ОЦПМ сада служи за 1000 затвореника који су или прешли на православље у затвору или се вратили својој православној вери. У овом излагању пре неколико година једној грчкој православној заједници, о. Стефан говори о томе како је постао затворски капелан и како су људи које је друштво у потпуности отписало као непоправљиве постали дубоко верујући и чинећи православни хришћани — неки од њих су се чак замонашили, баш тамо у затвору.

*

То су људи од којих је друштво одустало, рекавши: „Не, они нису добри. Ови момци нису вредни времена.“ И знате, кад застанемо и размислимо о овоме и помислимо: „Господе, шта се десило да тако лако можемо да одбацимо људе који су твоје свете и умне слике, створене на слику и прилику Божију? Како можемо тако лако да им кажемо: „Не, не. Ти више ниси људско биће‘?“ Без обзира на то колико је та слика Бога укаљана и блатњава, још увек постоји нада за сваку особу која се нађе у затвору.

У наш затвор је дошао један човек са несумњиво грчким презименом и он је био на листи муслимана. Помислио сам: „Свашта…Овај момак је муслиман?“ Нисам веровао, али послао сам му муслиманске материјале. Био је тамо око годину дана и коначно ме је једног дана зауставио и рекао: „Оче, знаш, ја нисам муслиман.“ Рекао сам: „Нисам ни мислио да јеси. Али ти си наведен као муслиман, па сам ти послао ове ствари.” Рекао је: „Оче, ја сам православац“. А ја сам рекао: „Хм…“ Испричао ми је своју причу.

Био је део Православне цркве, био је олтарски дечак, служио у олтару сваке недеље. Када је имао око 14 година, одлепио је, подивљао, и живот га је водио злочиначком животу који га је на крају довео у затвор максималног обезбеђења. Са сузама је рекао: „Како да се вратим? Желим да се вратим својој вери.” Кроз свету тајну исповести вратили смо га у веру. И његов живот се променио. Изашао је и добро му иде.

Утицао је на друге људе, јер је овај човек био познат као човек од акције. Био је у другом затвору; разлог зашто је завршио у нашем затвору био је тај што је дошло до неких свађа и изашао је из ћелије са два кришом у ћелији израђена бодежа залепљена за сваки зглоб. Потукао се са човеком који је био у истом том затвору. Заједно би шетали током рекреације; и тај човек је био један од најзлобнијих момака у оштрој конкуренцији.

Сећам се да ми је једном рекао (покушавао је да ми се додвори): „Оче, желим да знаш, да никада нисам убио никога ко није заслужио“. Рекао сам: „Свака ти част.“ Овај човек је желео да зна шта се догодило његовом другару. Питао је: „Шта се дешава? Како се променио?“ Рекао је да је некада имао сав тај бес у себи, а сада је човек мира. И рекао је – „то је за озбиље, стварно! „Тестирао сам га!“ рекао је, „и не могу више да га наљутим! Шта се десило?“ Православац је почео да дели са њим православну веру, ето шта. И имао сам привилегију да и овог човека уведем у веру.

Има много прича које бих могао да поделим, али желим да поделим још једну невероватну причу. Моја жена и цела породица и ја отишли ​​смо у Јонско село (одмориште Грчке православне цркве на западном Пелопонезу, п.п.) где сам служио као свештеник. Део одласка у Јонско село био је обилазак разних манастира и светих места, а ми смо отишли ​​у манастир Осио Лукас, Блаженог Луке. Били смо у овом манастиру заједно са стотинама деце из јонског села; било је бучно, а ми смо имали вечерње у главној цркви тамо у Осиос Лукасу. Али, било је времена пре богослужења, па сам мислио да ћу сам да се искрадем, побегнем на неколико минута и помолим.

Ушао сам у њихову малу капелу и клањао се пред Царским дверима. Управо сам почео да се молим пред Царским дверима, када сам подигао поглед и видео лице затвореника, који је био у Колораду, у затвору. Био сам у Грчкој. Његово лице је било исто тако јасно као што вас сада гледам (читате транскрипт предавања које отац Стефан одржао, п.п.). Рекао сам: „Господе, зашто?“ Био је Афроамериканац који није показао никакво интересовање за православље. Рекао сам: „Господе, зашто видим овог човека?“ Без одговора. Не знам. Када сам се вратио у Колорадо знао сам да морам да разговарам са овим човеком о томе, али требало ми је две недеље.

Свратио сам до његове ћелије и једноставно нисам могао да се натерам да то кажем. И коначно, једног дана сам рекао: „Морам да разговарам са тобом. Снимао сам видео снимке док смо били у Грчкој, и показивао сам сате и сате видео касета људима. Рекао сам: „Да ли сте гледали неку од тих трака са мог путовања у Грчку?“ Рекао је: „О, да! Све сам их гледао!“ Објаснио сам му шта се догодило. Очи су му постале велике и рекао је: „Зашто ја? Зашто си ме видео?!” Рекао сам: „Не знам.“ Рекао сам: „Немам појма. Али твоје лице је било тамо јасно као било шта друго.” И тако сам му послао књижицу о Осиосу Лукасу. Једно је водило ка другом, и низ пут сам имао привилегију да га крстим као Луку, по Блаженом Луки.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име