Иван Јегдић је извођач и комплетан аутор музике и стихова својих песама, који инсистира на жанровској несводивости, а лични поглед и интересовање за динамику и драматику унутрашњег живота употпуњује промишљеном рецепцијом друштвеног контекста и широким референтним оквиром утемељеним на култури, историји, митологији и религији. Са Иваном Јегдићем, који је недавно објавио албум „Нака чују ме“, о његовом стваралаштву, отвореном за широу лепезу тумачења, као и о важним питањима уметности и њеног односа према културном и друштвеном контексту разговарао је писац и теоретичар уметности и културе Владимир Коларић. Разговор је одржан у Дому омладине Београда, 20. септембра 2021. године.
Владимир Коларић: Мој гост вечарас је Иван Јегдић, али ја ћу почети од себе. Оно што је у уметности главно и најважније је, по мени, наш лични, непоновљиви доживљај неког уметничког дела или неког уметника, односно нечијег стваралаштва. Тумачење долази после, осмишљавање такође.
Уметност генерално, за разлику од неких других форми знања, не делује само рационално на нас. Значајном уметничком делу се враћамо више пута, за разлику од, на пример, неког математичког задатка или неког позитивног научног знања генерално, може се рећи да се враћамо као да га упијамо стално у себе, да себе проверавамо наспрам тог уметничког дела. Стално себе наново сагледавамо, огледамо се у њему, то је за нас нешто посебно, посебно искуство које смо доживели. Право уметничко дело има вредност посебног искуства, за које осећају да их је променило на неки начин.
Мени се то дуго није десило, јер пошто кад човек дође у моје године мало тога може да га промени од уметничких дела, па и генералних искустава, навикне се, почне схематично да посматра стварност и себе, навикне се и на себе и на људе, на свет, почиње да усваја у већој мери онај аутоматизам перцепције, све схвата здраво за готово, нема много нових ствари за њега. Неко сачува дуже ту свежину, отвореност, подстицај, неко се угаси, конформира и схематизује раније. Надам се да сам и даље отворен, и жив у томе, бар се надам, али свакако имам мање снажан доживљај него некада.
Ово што говорим, посебно важи за популарну културу и популарну музику, коју обично слушамо док смо млади, током средње школе и студија, кад нас формира, тако да и касније током живота углавном слушамо оно што смо слушали као млади или оно што личи на то, што има неки континуитет са тим периодом. И ретко када откријемо нешто ново, што на први поглед не подсећа на искуство које смо некад имали, на то што смо некада волели, што нас је формирало, запалило нас, али што нас дубоко дирне и заинтересује.
Што се мене тиче, из практичних разлога, запослености, разних животних обавеза, нисам могао да слушам музичку сцену онако интензивно као што сам могао у неким ранијим годинама. У принципу сам био врло наклољен младим уметницима, врло благонаклоно сам гледао на групе и музичаре који су се појављивали. Препознамо кад су људи искрени, када хоће нешто, или добро свирају, имају добар наступ, знају шта хоће, раде на свом имиџу, имају талента… Међутим, први пут ми се десило да са Иваном Јегдићем упознам младог аутора, некога ко може бити генерација моје деце, или ко је ближи генерацији моје деце него мени, да осетим нешто врло снажно и да се осетим тај квалитет који ме дубоко дотиче. Дотиче ме лично, у једном доживљајном смислу, али ме дотиче и изазовна поетика коју он користи. Начин на који он комбинује егзистенцијална искуства, личне борбе, унутрашњи живот, са перцепцијом културног и друштвеног миљеа, са референцама на религијски, митски, историјски контекст.
Кад сам се први пут сусрео са његовимн песмама, п пре свега оним које се зову ,,Цезар”, ,,Јуда”, ,,Калигула”, био сам подозрив према претећем вишку интелектуалности, тачније квази-интелектуалности у популарној култури. Популарна култура треба да има једну врсту релаксираности, да ви кроз форме које њој приличе говорите неке озбиљне ствари, а не да се шлепате оно што је етаблирана, висока култура. Међутим, начин на који је Иван то радио, морам признати да никад нисам видео. Он је тако суптилно уткао у некој тек трећој асоцијацији, не да вам боде очи, да постане јасно, али никад не потпуно, јер ништа не треба да буде потпуно јасно, свакако не рационално. Он је успео да заправо да егзистенцијално искуство на суптилан начин повеже са оним о чему говори. Код Ивана Јегдића видим нешто што је врло лично, али не затворено, врло одређено, уклопљено у миље, али не на плакатски начин. И при томе успева, што је врло ретко у уметности, и то не само популарној, да трансцендира те миљее. Да нађе некакав излаз који није излаз у моралном-психолошком смислу, него и духовном.
Реци ми, Иване, како је све почело? Шта би ти рекао да је почетак уметника? Не обавезно твоје песме, него шта ти сматраш почетком.
Иван Јегдић: Мислим да је све почело много пре него што сам се уопште латио инструмента, односно гитаре, са дванаест година. Међутим, од малена сам био приљубљен уз касетофон и одрастао уз старе касете својих родитеља које су ми били у том тренутку при руци.
ВК: Које су то касете биле?
ИЈ: Од екс-ју рока до Ђорђа Балашевића, кога нисам претерано волео у том тренутку, али сам слушао оно чиме сам био окружен. Није то био период у коме сам могао да бирам или у ком могу самостално да формирам свој музички укус. Већ тада ме је нешто привлачило у музици, нисам сигуран шта је то тада било, мислим да предњачи тај моменат где створиш нешто своје, нешто оригинално, нешто што до тада није постојало. Касније како сам одрастао то ми је било све невероватније, да се ни од чега створи нешто. Тако да музика не би требало да се сведе само на тај музички моменат, већ је то нешто много дубље. Наравно, када сам узео тај први инструмент, далеко од тога да ми је одмах прва помисао била да стварам нешто своје, то тада нисам ни могао. Већ негде крајем средње школе сам дошао до тог момента где сам рекао себи: Е сад ја желим да створим нешто своје, и да то остане на неки начин иза мене. Како бих рекао, то је период живота када човек превише машта, ипак је то средња школа, још сте тинејџер. Можда ми је било у подсвести да једног дана, можда већ сутра, неки клинац неки преврће дискове или дигиталне форме моје музике и да у њему пробудим то што је та музика у том раном добу живота пробудила у мени.
ВК: Рекао си неколико врло занимљивих ствари које су релевантне са естетичке тачке гледишта. Ти сижелео да надахнеш људе, то је врло лепо. Ја сам увек желео да моје деловање не буде преношење информација другим људима, него да их надахнем тиме што радим, да створе нешто своје, а не да нешто следе. Дакле ти си желео да некога надахнеш, да пренесеш, да пробудиш ватру код неких других људи, да осете оно што си ти осетио. Како би ти то описао? Шта си у томе заиста препознао? Шта си доживео? Који си то ватру желео да пренесеш младим људима? Шта је за тебе музика била? Она ти је вероватно доносила нешто другачије од онога што си видео око себе, што је постојало око тебе, као неки други свет, неки другачији начин постојања и могућност другачијег начина постојања. Како би ти то описао?
ИЈ: Мислим да је то изразито тешко описати, поготово са ове дистанце. Не могу тачно да кажем шта је то у музици што је у мени пробудило нешто, само могу да га назовем НЕШТО, колико год мистериозно да звучало, то је било нешто. Не могу да се осврнем на неки посебан текст који сам осетио и да сам рекао: Вау…
ВК: Не мислим на текст, него на доживљај, и како он траје данас? Да ли је нешто присутно у континуитету? И да ли је то део твог бића?
ИЈ: Апсолутно. Као што сам рекао малопре, музика је нешто много више од музике саме, тако да знате да је то то када нешто осетите овде (показује на срце), али и нешто као што је много тешко описати. Мислим да не постоје уопште речи за тако нешто и то је својствено уметности, поготово музици. Верујем да не постоји ни једна друга грана живота где ћете нешто урадити, осетити, то што осетите када наиђете на некакву јединствену уметност која вам отвори неке шире видике. То је у књижевности био случај са Бранком Миљковићем. Када сам почео да читам њега одједном су ми се отвориле неке нове ствари, али не могу да конкретизујем нити да рационализујем шта је то што се тачно одиграло или што се догодило, али само знам да сам након одређеног периода и процеса кога нисам био свестан постао други човек, као што си малопре говорио.
ВК: Видимо да Иван инсистира на неизрецивости. Нека искуства су заиста неизрецива. Великим делом уметнпст томе и служи, да ви формом која није пуки пренос информација, него уметничком формом, стварате један посебан предмет који одјекује на различитим нивоима, према целини вашег бића. Зашто целини? Када сам писао о Ивану Јегдићу, рекао сам да у његовој уметности постоји потрага за светлошћу, унутрашња усредсређеност, светлост која је чест мотив у његовим песмама. И видимо овде како говори о свом доживљају музике, он каже: то није само музика, то је неизрециво и осећам је ту, показујући на срце. И не могу да се не сетим исихазма, мистике тиховања, праксе сталне молитве и сталног одржавање вертикалне везе са божанским, осећања топлине срца, које је средишта душевних и духовних стања. Ми знамо како на телу одјекују невидљиве реалности, оне увек имају у телу одређени одјек. Ми смо целовита бића, нисмо одвојена, распарчана.
Уметност је увек чулни, естетски феномен и она је, према грчком техне и поеиесис, заправо вештина, прављење, грађење. Уметност мора постојати у чулима, ако само имамо идеју у глави, то је само идеја, а не уметност. Уметност постоји када можемо да је пренесемо у чулном облику, да је неко други прими у чулном облику и да постоји у неком материјалном облику, као уметничко дело. Тако и мистична искуства доживљавамо и у телу, она имају своје телесне манифестације. Невезано за ово, поменуо си један феномен, да када је неко интуитиван, а врло је млад, неће много да говори, неће да говори оно што не зна, што је добро, не што не зна зато што је глуп, него не уме да упише, не зна да опише и неће, неће да силује тајну, то је јако добро, то много обећава. Али заправо каже битне ствари које сам ја као естетичар могао до сутра да елаборирам. Поменућу само још нешто што је рекао, а то је могућност човека да ствара ни из чега, екс нихило, као што ствара Бог, пошто је човек створен по његовом образу и подобију. Рач је о тома да човек ствара у неком већ постојећем материјалу, обликује га, а питање је има ли способност стварања истински ни уз чега, као Бог. То је дубока и шкакљива тема, у коју нећу сад много улазити.
Кад си био млад, музику си доживео као нешто друго. Јеси ли себе некад видео, не у смислу да си био уображен или да су те малтретирали у школи, да ли си себе осећао другачијим, или издвојеним? Да си имао нека интересовања, особине, склоности, осећаје, који већина људи око тебе нема?
ИЈ: Мислим да јесам, али у том тренутку ми није изгледало да је то искључиво због музике.
ВК: Уопште, невезано за музику. Мислим на тебе као младог, од кад имаш свест о себи?
ИЈ: Дефинитивно јесам, али некако нисам желео то да износим на глас, да причам са било ким о томе.
ВК: Шта је то било? Како си то себи објашњавао или осећао?
ИЈ: Трудио сам се да не објашњавам себи, баш зато што ми је то било толико непознато у том тренутку. Па сам можда и у неком тренутку и убеђивао себе да се не разликујем много од своје околине, да је сасвим у реду бити у складу са својом околином. Али опет кажем, много је фактора који су довели до тога, али је можда бављење музиком, а поготово почетак самог стваралаштва само додатно допринело томе.
ВК: Да ли би могао сад некако ту различитост да објасниш… Јеси ли осећао себе као неког ко је интиутиван према другим људима? Да имаш своје емпатичности, интиутивности за које не мислим да си сматрао изузетном, али да ли си можда себе видео као некога ко је интуитиван и емпатичан у односу на друге људе?
ИЈ: Дефинитивно јесам. Дефинитивно је то била једна од битних црта, али је опет у неку руку ,,проблем” када се то јави у тим годинама, јер сматрам да није довољно формирана личност у том тренутку да би се уопште такве ствари објасниле и да би се млад човек бавио таквим стварима, да би требало да се бави таквим стварима, али драго ми је што си поменуо интуитивност и емпатију. Дефинитвно је то један од фактора због кога сам и ја сматрао себе некако другачијим, па можда и да идем мало даље и кажем ,,изолованијим”. Мислим да је то некако остало присутно у мојој музици и до дан данас, иако у оквиру саме музике остаје доста тога несвесног, доста тога суптилног када се окренем можда на тај период и на генерално начин на који сам осећао себе у том тренутку. Остало је у мојој музици и дан данас. Можда у некој мери где тога нисам свестан док се дубоко не запитам о самој коренима своје уметности и о својој уметности уопште, и уметности као једном процесу кроз који пролазим.
ВК: Јеси ли се трудио да превладаш ту изолованост? У вршњачкој групи пре свега, али можда и у ширем окружењу са одраслима. Где си се осећао изолованије?
ИЈ: Мислим да зависи од тренутка до тренутка. Долазим из једне генерално конзервативније породице, пореклом из Црне Горе, где је мало конзервативнији начин одгајања деце. У том смислу сам се одаљио од традиција којима сам био окружен од најранијих дана, али исто тако и у том вршњачком окружењу. Широк је дијапазон људи у тим годинама, али опет оно што можда карактерише тај период живота једног појединца јесте тежња и жеља да се уклопиш у неку групу и да осетиш припадност нечему, па макар то било и по цену одрицања од неких својих идеала, веровања или чега год. Ја сам се у неку руку трудио, не у потпуности да елиминишем нешто своје, али дефинитивно сам био спреман да мало оставим по страни зарад тог уклапања. Сада да ли је то било свесно или несвесно, никада нисам имао ту жељу, нити сам био спреман да се у потпуности одрекнем тог нечег свог само зарад те припадности.
ВК: Да ли ти је то био напор до извесне мере? Како си се осећао у широј групи? Да ли си боље комуницирао са блиским пријатељима и мањом групом људи од на пример чопоративне варијанте шире групе?
ИЈ: Увек је то био ужи круг људи, тако сам се увек осећао пријатније. Још од малена сам био прилично стидљиво дете и ваљда је тада кренуло, тако да сам дефинитивно тежио да нађем ужу групу људи која ће имати сличне ставове, сличан начин размишљања, иако сам можда покушавао, или боље речено желео да покушам да се уклопим у неку ширу групу. Увек сам се пријатније осећао у не баш потпуној изолованости, али има нешто у тој изолованости што је са друге стране можда пријало, али чега сам делом покушавао да се одрекнем.
ВК: Јеси ли имао то искуство ближих пријатеља, пријатељстава? Да имаш такав однос да некоме кажеш све, и да осећаш онај додир, преплет душа? Да ли си имао тај осећај, да ли ти је то пријало? Супротно од ових конвенција које владају, да мораш споља да се уклапаш, а које човека сапињу.
ИЈ: Дефинитивно, али то је био један дугачак процес, јер некако се опет враћам на то да се то дешавало баш у тим годинама где не знам да ли је то својствено за читаве генерације, али мени је некако неповрљивост била нешто сасвим нормално. Потребно је доста времена да се навикнеш, па макар и на тај узак круг људи о коме причам, али када је дошло до момента где се ја опустим, где се осећам пријатно, где заиста могу да кажем све оно што ми лежи на души, јако је леп осећај када схватиш тако нешто док си још млад. И да имаш такве људе, и да си можда на неки начин поносан на себе јер си способан да то нешто што је можда и најинтимније у себи избациш некоме другоме. За то је потребна извесна доза храбрости.
ВК: То је управо то, што си рекао на свом личном примеру могао бих да кажем и на случају свог одрастања, али уметник увек има осећај да му уметност често доноси нешто од трага тих ближих неконвенционалнијих додира душа. Он као да ствара уметност да би заобишао на неки начин те круте друштвене комуникације, схематичне, механичке, по правилима, него да створи нешто друго што може да комуницира са људима али на други начин који је додир душа, а не нешто што је споља друштвено наметнуто кроз одређене односе моћи, прорачунате или у ширем смислу насилне односе, дакле да сви будемо оно што јесмо, али да заиста имамо нешто где можемо да осетимо јединство са другим људима и да на неки начин боље себе осетимо. Мислим да кад то кажеш, то вероватно личи на оно што си добио кроз уметност, кроз стваралаштво, тај осећај неке прожетости. Мислим да то постоји у твојој музици, тај један звук, та отвореност, то си добро рекао – храброст. Ми сад у суштини о уметности говоримо, што ћемо да говоримо можда само сами себи или најближим људима, а често ни њима. Е сад, уметност је добра ако то није директно, јер онда је често лаж. Рецимо ја сам искрен уметник и сад кренем да изливам свој мрак, то је често намештено, лажно, пре ће ту бити лаж, ту ипак користимо уметничка средства да то изразимо. Користимо одређени материјал, ако имамо унутрашњу нит која то повезује. Тај материјал, одакле год долазио, ће се сложити. Мислим да је код Ивана јако важно што у својој музици хвата управо тај простор који повезује на тајновити начин људе. Сферу која на један посебан начин повезује људе. Неко ко је сазвучан може јако да заволи твоју музику, јер долази у један простор у коме може да на слободан начин комуницира, да дише на један слободан начин. То је оно што постаје једна врста слободе зато што постоји једна унутрашња нит која то повезује. Јер ти заиста испољаваш своју јединствену непоновљиву личност, ту душу, тај трепет који га носи, и ти тај материјал заиста слободно обликујеш, без робовања тржишним наметима или жанровским одређењима. У твојим песмама, чак готово свим што је интересантно, постоји нит која их чини посебним.
Тако да то све на неки начин не изненађује, то је можда типичан пут уметника у младости, али који је истовремено увек непоновљив. Уметност мора да буде уопштена, кад пишете, кад певате, морате да се обраћате језиком који други разумеју. Ако пишем књижевност, морам да говорим неким од постојећих језика да би ви мене могли да прочитате. Тако и музика, мора да користи одређени језик, музички, који наша чула могу да прихвате. И који ће људи који прате културу одређеног времена да прихвате. У том смислу, ту нема неке посебне тајне, морамо да користимо неки језик. Али оно што ми радимо, то је оно што превазилази језик, али без тог језика не може. И шта је проблем? Језик је по себи неко уопштавање. Морамо да понудимо нешто што ће други људи разумети. С друге стране уметност има ту конкретност, она мора да буде конкретна зато што је чулна. И мора да је ствара личност, могу и коауторске личности у некој заједници, али је стварају људи, а сваки однос је јединствен, непоновљива личност, у целој историји света, у свим световима који постоје. Ми смо једни, једини и непоновљиви. И онда када погледате то, дакле ја изражавам себе као јединствена и непоновљива личност, а са друге стране морам да се обратим гомили људи са којом морам да се повежем на другом нивоу. То је оно што ствара парадокс уметности, али њену снагу, дакле нешто дубоко лично, а што може да буде и заједничко. То је опет једна мистична формулација, саборност а не легион, не легион који ствара масу безличих, него ствара једну заједницу очуваних и јаких индивидуа, целовитих личности, психосоматска бића, психофизичке реалности, пнеуматске, односно духовне реалности, са свиме ониме што ми јесмо и што никада не би требало да бацамо под ноге. А добра уметност је оно што сведочи да ми нисмо само умируће животиње, него и нешто више од тога. Па и нека песма која нас додирне у срце или нас прожме нечим па макар у тренутку помислимо да постоји нешто што је вечито, бесмртно и непропадљиво у нама.
Тако да, Иване, оно што је битно у том младом, формативном периоду… почео си да свираш, које су биле прве реакције? Ко је први чуо шта свираш, шта певаш? Какве су биле реакције? Прво си изводио нешто што није твоје, па онда ауторска… Какав је био одјек околине?
ИЈ: Ја сам на почетку био доста изолован и нисам био спреман да било коме представим свој таленат, да се тако изразим. Међутим, једног дана мој отац је био код куће, ја сам се завукао у своју собу, свирао, певао, први пут мало пустио глас. Сећам се тог тренутка, када сам ушао у дневну собу по воду, отац ме је овако гледао, било ми је непријатно, нисам знао шта се дешава. А он ми је само изговорио: Ау, па ти знаш ово да радиш. Ваљда сам се тек тад мало окуражио. Сећам се да је био неки седми разред основне школе и да сам свирао на некој приредби и да је моја тадашња разредна и наставница музичког имала изразито негативне коментаре. Тада сам био мало утучен.
ВК: Какви су били ти коментари?
ИЈ: Било је све некако фино упаковано, да треба још да радим пре него што то представим некоме, али за дете, у том тренутку, те речи имају итекакву тежину. Онда дођеш кући па се питаш да оставиш све, можда и то није за тебе. Мислим да је највише значио тај разговор са оцем када сам први пут дошао у ту фазу где сам рекао себи: Па ти можеш ово. Можеш од овога да направиш нешто. То ми је био највећи подстрек. Наравно, даље сам наставио. Имао сам проблеме са тремом, са јавним наступима, али све се то временом слегло, како сам излазио из своје љуштуре и видео како постоји све више људи којима се свиђа то што радим, тако сам се и развијао као уметник. То су као два паралелна процеса.
ВК: То је типично, када као млади имамо посла обично се излажемо пред наставницима, и ту има разних људи. Обично вас људи неозбиљно схватају јер сте млади, а друго – гледају споља, гледају формално. Често кажу – па немаш баш савршен глас – често не осете срж која можда постоји, то мало људи може да осети, то је проблем и касније у уметности, да вас гледају споља, да задовољите одређене мере или мерила која су прописана. Често људи када раде одређене послове, раде их рутински, раде оно што су радили годинама и само то понављају, без усавршавања. И деси се да вас гледају споља и да не осете оно што је битно, а ово је, јако си лепо рекао, поготово за нас што смо очеви, да ти је очева подршка толико значила, неки његов благослов који за тебе био психолошки важан, што је потпуно разумљиво и јако је лепа прича.
Ти си почео то, излагао си се, излазио си из љуштуре, а опет се враћамо на оно што смо поменули, имао си потребу да изађеш из љуштуре, да се изолујеш из неке самозадовољности, самозатворености, да са неким комуницираш, ниси се добро осећао у том кавезу, стварности палог света која није тако удобна и нашао си неки свој простор у коме може да се остварујеш, да се развијаш као личност, напредујеш и да имаш комуникацију на оним нивоима на којима желиш. Како је ишло са јавним наступима? Кад си осетио да те јавни наступ носи, да ти доноси неку врсту задовољства која није само сведена на музику, него на посебност јавног наступа? Дакле није само задовољство које у својој у соби певаш и свираш, и кажеш – супер, ја уживам, а сада када имаш ту размену са публиком и једну екстазу, један полет, један ерос самог излагања и полета ритуалног који имаш кад си на сцени, кад си у покрету. Кад си се мало ту ослободио и кад ти се то јавило?
ИЈ: То ми се догодило одмах после прве званичне свирке, иако је то тада била тезга у Академији 28. Чини ми се да сам тада имао шеснаест година и опет се некако враћам на то да музика није само музика, него да је подјенако битан аспект енергија људи коју осетите и много значи јер џаба вама и музика и сама уметност, ако не постоји неко ко ће то да конзумира, јер уметност без тога не може да живи и то се види управо кроз живе наступе где ми је довољно било да видим да се неко њише у ритму музике, и одмах сам знао, то је то. Тај осећај је незаменљив. Тада сам рекао себи: Сада ћу да преломим и некако ћу се потрудити да се што више излажем том страху од јавног наступа, јер једино то је био начин да поново дођем до те екстазе, контакта са публиком. Онда сам наставио у том смеру. Сећам се у тим тренутцима, сваког дана сам писао мејлове сваком могућем београдском кафићу који има у свом репертоару музику, где је садржај мејла био кратка биографија и ,,ја бих желео да свирам код вас, хонорар је небитан”. Тако је све почело, тако сам радио годину и по, до две можда. Само ми је требало да осетим то нешто непоновљиво, када се обострано преноси енергија између извођача и публике. То не може да се осети у некој дигиталној форми него тек када сте једни до других. Мислим да је то незаменљив осећај. Тако сам остао и дан данас. Некако сам изузетно енергичан на наступима данас иако то није музика уз коју ће неко да скаче или да можда показује нешто што је својственије за рок музику, али у том тренутку човек ваљда утоне у неки сасвим другачији свет и осећа ту своју музику некако потпуно другачије него у моменту када је стварао ту врсту музике, тај текст, све као целину једну.
ВК: Одличан одговор који даје много могућности. Рекао си више пута, музика није само музика – да! Шта значи само музика? Ствараш нешто своје и непоновљиво, што је само твоје. Друго, она јесте неки канал комуникације. Ти неминовно кроз сваку уметност комуницираш. Уметност не постоји без комуникације. А комуникација је буквално латинизам који упућује на општење, на нешто заједничко, заједничарење. Не само општење између нас двоје, него ми кад комуницирамо стварамо једну заједницу, а музике нема без заједнице. Јер музика заиста делује на заједницу и обликује је на један посебан начин, преображава је. Уметност је велика када мења друштво, људе, свет, на специфичан начин који не мора бити експлицитан, кроз на пример борбену, ангажовану, политичку музику, већ на један други начин када ухвати свој тренутак. Рок је имао тренутак кад је био главна ствар у свету, али то више није. Али он постоји док има релевантну заједницу и сваки музичар постоји док има своју заједницу, која не мора бити бројна.
И оно што кажеш, извођење, перформанс, увек има једно дејство. Има музичара који певају на различит начин своје песме, а овде можемо да радимо увек исто, без много експериментисања, али ми то исто не доживљавамо, јер ми смо увек различити. Ми кад нешто изводимо сада и ту, и то је оно што је лепота позоришта и глуме, дакле неко глуми Хамлета сваке вечери, али сваки пут он ради ту, сада и овде, и то је непоновљиво. Тако да када певаш једну песму увек ћеш је певати другачије, макар не мењао ништа у спољашњем облику интерпретације. Рекао си једну битну ствар, полазим од свог доживљаја твоје музике и извођења. Гледао сам све његове снимке, од кад је био врло млад, кад је свирао у својој соби и снимао се на свом компјутеру до неких других, студијских снимака, мало сам зазирао од бенда, јер гледао сам те као неког ко је тако фино са гитаром, где је глас у првом реду, твој врло фини глас и стихови који се лепо чују, и боја гласа која је јако добра и ствара један посебан звук, нијансу која посебно делује на мене. И онда сам се плашио, знао сам да је бенд добра ствар у комерцијалном смислу, имати бенд, а не бити само момак са гитаром. Али сам заволео бенд кад сам слушао твој концерт у Студентском граду и онда сам схватио да је то јако добро и да су ти момци одлични музичари, да јако добро свирају. Момци делују интелигентно на сцени, као да разумеју оно што свирају и као да имају активан однос према томе и јако се лепо крећу по сцени. Дају ти једну рокерску ноту која је добра и која те повуче. Какво је твоје лично искуство о овоме што говорим? Како ти је било кад си почео са бендом да радиш? Како ти је било у почетку?
ИЈ: Морам признати да сам у почетку страховао мало јер све што сам до тада знао је оно што си поменуо, што си видео на најранијим снимцима из моје собе, само ја, гитара и то је то. Ишао сам у нешто непознато, али се испоставило да сам имао среће са бендом, са избором људи, који су, као што си рекао, невероватно добри музичари, и ја нисам музички образован. Онда сам мало страховао, како да им објасним шта желим да они свирају. Међутим, они су толико добри да смо дошли у фазу да им ништа не говорим. Пустим им демо снимак пре него што је албум изашао, и то се за петнаест минута одради на проби, и прво звучи добро, а друго, што ми је битније од тога, да момци стварно осећају музику, иако нису учествовали у изради текста музике, осећају да ту постоји нешто и онда се ту родила некаква врста хемије, што се продубило временом. Код нас мислим да се стварно примећује да се приватно веома добро слажемо и онда стварно није тешко да се то пренесе на музички план. Тако да стварно, хајде да кажем, као што се дешавало кад сам тек желео да први пут наступам уживо са тих 15, 16 година, тако сам опет скупио храброст да одем у нешто непознато, али се испоставило као добар потез и сматрам да тај наступ уживо не треба да буде идентичан као студијска верзија. Као што си малопре рекао, може сваки пут да звучи исто, али ће опет у својој сржи бити нешто другачије и непоновљиво. Управо сам то и добио са тим бендом, нешто што гарантује да неће сваки пут бити исто, и мислим да је био пун погодак, и прилично сам се брзо навикао. Доста су ми олакшали у томе.
ВК: Враћамо се на тај лични однос. Да ли си одмах нашао те момке или си их тражио? Да ли си имао више варијанти? Да ли су још неки људи свирали у некој фази са тобом, па су одлазили, па си ову екипу саставио? Или како је то ишло?
ИЈ: Случајно смо се упознали јер смо сарађивали са истим људима, и то је некако доста узак круг људи. Тек када сам дошао на неки, можда ће мало претенциозно звучати, неки виши ступањ каријере, схватио сам да је то много узак круг људи где свако сваког временом упозна. И они су у суштини на почецима били са својим бендовима, „Драм“ и „Кени није мртав“. Њихови чланови су мој пратећи бенд и они су били на почецима својих каријера са својим бендовима, али су онда су ваљда наступајући са мном добили нешто потпуно другачије, јер музика Ивана Јегдића и музика група „Драм“ и „Кени није мртав“ су потпуно различите ствари. И они су мало изашли из неког свог миљеа, тако да смо обострано били на добитку, и ја, и они. Барем се надам.
ВК: Ти си писац својих текстова, не користиш туђе. Ти си један од момака са гитаром који пишу песме и да су на неки начин песме, сами стихови, велики адут. Цела та прича, амерички традиционали, Боб Дилан па надаље, руски кантаутори… Имамо их гомилу, и свих могућих варијант и традиција којима припадају, али их везује то да углавном свирају сами са гитаром, са малом пратњом, и да су стихови у првом плану. Ти си не само то, већ си песме заснивао на поезији, на другим песницима, и ту си урадио веома занимљиву ствар, где ниси препевавао песме Дучића или Миљковића, него си узимао одређене мотиве и правио своје песме које на занимљив начин кореспондирају са том музиком. Како је до тога дошло? Када си осетио да читајући неку поезију можеш да направиш песме? И чиме те уопште поезија привукла и како си ту везу успоставио? Кад ти је први пут дошло?
ИЈ: Морам да признам да је и ту кључни фактор био страх. Кад сам тек дошао у фазу да желим да створим нешто своје, покушао сам да први пут пишем своје текстове, али ми је све то изгледало јако лоше, тако да сам се крио иза Јована Дучића, јер ми је било лакше да узмем неки његов мотив и да кажем, па добро, ово не може бити лоше, јер се опет позивам на неког озбиљног песника који је оставио дубок траг у нашој поезији и историји, тако да долазимо до те изолованости и страха, пре свега страха од непознатог и реакције, јер једно је свирати обраде, а сасвим друго је изаћи са нечим својим, поготово кад су текстови у питању. Управо кроз те текстове уметник највише може да комуницира са публиком. Постоје жанрови као што је пост рок, где имате двадесет минута инструментала, што иначе јако волим, али не може то да има исту тежину као нешто где ће некаква форма, где ћеш искористити речи да направиш једну слагалицу која ће утицати на некога ко ће рећи: е па ја ово желим да чујем поново!
Саму поезију сам заволео у средњој школи, имао сам дивне професоре који су се смењивали, укупно три професора и сваки је био диван. Оно што ме је највише привукло су можда њихови приступи, где су они инсистирали на томе, када се анализира нека песма на часу, да не постоји погрешан одговор. Мислим да је то заправо лепота поезије. Недавно сам читао Васка Попу и завршио сабрана дела, и моја девојка која чита искључиво прозу, каже: Могу ли да отворим сад то и прочитам било шта, да видим како ћу да схватим? Кажем јој да наравно може. Она чита онако и замислила се – па ја ово ништа не разумем. Па о чему је ово? Можеш ли да ми објасниш шта је ово? Кажем јој да не могу да јој објасним јер уопште не трагам за тим, да нешто објасним јер то није математичка формула или неки проблем, неки икс који треба да решим, него је то нешто што осетиш. Мислим да нема потребе за анализом, математичком анализом, и зато увек избегавам да дам конкретан одговор када ме неко пита за конкретан текст о чему је. Јер ја сам се у том тренутку осетио тако и можда сам могао неких десет процената, баш у том тренутку настанка текста да га објасним, али сада више не могу. Сада је ту само једна слика и ништа више од тога. Мислим да та слика говори довољно, и управо се враћам на то да нема погрешних одговора, да ће можда петнаест људи схватити на неки свој начин, али сваки од тих начина је исправан. Јесам ја аутор, али ко сам да говорим да песма није о томе, или јесте о томе. То је читава лепота музике.
Владимир Коларић: Опет говори неко ко је уметник и зна шта је уметност, доживљава је. Неко кога волим да цитирам у овим ситуацијама је Толстој, који је рекао, када су га питали о чему говори Ана Карењина: Да сам ја другачије могао да објасним о чему она говори, ја бих је написао другачије. Дакле дело говори само за себе, то није мистификација, то је тако. Једно дело је као једно биће које се не може свести, као ни човек. Чим видите да дело можете свести, објаснити другим језиком а да много не изгуби, препричати га а да одмах буде јасно, то дело не ваља.
Питаћу те још једну ствар, оно што обично питају. Куда ћемо даље? Ти си најавио да нећеш стално да правиш један исти албум. Сада си издао албум „Нека чују ме“, чули смо те. Да ли имаш већ неке идеје куда би то даље ишло? Да ли ће бити то момак са гитаром који је добио бенд или ће то ићи у другом правцу, са неким сарадњама?
Иван Јегдић: Немам неку изразиту жељу у ком правцу бих желео да наставим. Тренутно стварам само оно што ми звучи лепо. Накупило се ту и демо снимака. Планирам сарадње са још неким младим уметницима за које сматрам да ће можда испасти нека добра комбинација од те сарадње. Иако генерално у приватном животу волим да планирам пет корака, или пет година унапред. У музици стварно се потпуно препустим и пустим да видим како ће то изгледати и шта ће испасти. Сви ти снимци су потпуно различити демо снимци, још увек је доста хаотично, али опет, кажем сигурно то неће бити „Нека чују ме 2“, него ће бити некакав у огромној мери другачији албум, и када су већ онемогућени наступи уживо за ширу публику, на мени је да радим као што увек радим у својој соби, са својом гитаром, а како ће то испасти? Видећемо кроз годину, две, три.
Патмос
