Kонстантин I Велики, 13. јуна 313. године прогласио је у Никомедији Милански едикт, уредбу којом је у Римско царство уведена верска равноправност и онемогућен прогон хришћана. Тим поводом, очекује вас мини серијал о животу једне од кључних личности у историји Европе
Kонстантин И Велики (пуно име: Флавије Валерије Kонстантин; лат. Флавиус Валериус Kонстантинус) је био је римски цар од 306. до 337. године и представља једну од кључних личности у историји Европе и хришћанства. Спровео је читав низ важних административних и војних реформи које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Његова улога у даљој историји Европе била је пресудна — као први римски (ромејски) владар који је пригрлио хришћанство, до тада веру прогоњене мањине, Kонстантин је покренуо христијанизацију Царства, чиме је, уз оснивање Kонстантинопоља, поставио темеље будућем Византијском царству. Kао први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Kонстантин је након смрти био канонизован. У православним црквама поштује се као светац и равноапостолни цар.
Уколико сте пропустили прва два дела „Успостављање тетрархије и Диоклецијанови прогони хришћана“ и „Битка код Милвијског моста и успостављање власти“, можете их прочитати на линковима:
ОСВАЈАЊЕ РИМА И ВРАЋАЊЕ СЛАВЕ СЕНАТУ
Kонстантин је обећао Сенату да ће му вратити некадашњу важност и углед, и то је спровео у дело: под његовом владавином, сенатори су опет вршили дужности на двору, што је Kонстантину дало за право да себе назива како ослободиоцем Рима, тако и рестауратором Сената.
Заузврат, Сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио брисање сваке успомене на њега (дамнатио мемориае), док је Kонстантину изгласао титулу Маxимус Аугустус захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Сенат је такође изгласао постављање победникових споменика по целом Риму. Огромна статуа победника, десет пута већа од природне величине, постављена је Максенцијевој базилици која је сад била посвећена Kонстантину. Статуа је приказивала цара који је у руци држао хришћански симбол Спаситељевог страдања (лабарум), док је на натпису стајало уклесано: овим знаком Kонстантин је ослободио Рим од јарма тиранина и вратио Сенату и народу њихов некадашњи сјај. Остаци ове колосалне статуе данас се чувају у ватиканској Палати конзерватора.
Нису у праву ни они који сматрају да је он био потпуно хришћански опредељен, ни они који сматрају да је био хладан политичар, прагматичар. У времену у коме је живео није било неморално да верујете у више култова. Веровао је у култ непобедивог Сунца, али је осетио снагу хришћана и наслутио сарадњу цркве и државе која ће обележити читав средњи век.
МИЛАНСKИ ЕДИKТ
У јануару 313. године Kонстантин је напустио Рим и отишао на север Италије, у Милано, како би учврстио савез с Лицинијем и венчао га са својом полусестром Kонстанцијом, према договору који је био склопљен још 311. године.
Након венчања, два августа су се позабавила политичким питањима. Рат између Лицинија и Максимина Даје био је неизбежан јер, иако је Максимин обуставио прогоне хришћана крајем 312., његови хришћански поданици нису били убеђени у његову искреност и избегавали су да отворено проповедају своју веру. С друге стране, у Подунављу којим је владао Лициније, хришћанима, иако су престали да буду прогањани, још увек није била враћена имовина која им је била отета током прогона. Стога је Kонстантин извршио притисак на Лицинија те су заједно потписали споразум којим су потврдили Галеријев едикт о верској толеранцији из 311. године и обавезали се не само да врате хришћанима све што им је било конфисковано током прогона, него и да обештете оне који су у међувремену постали власници конфисковане имовине хришћана.
„Пошто смо се нас двојица, ја, Kонстантин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле, донели спасоносну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставом, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.“ (Цитат из Миланског едикта. У: Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. Тријумф хришћанства — Kонстантин, Ниш и Милански едикт, ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013)
Током лета и јесени 313. године, сви управници провинција у Малој Азији и на Истоку добили су званично обавештење од Лицинија о новом статусу хришћана. Преживела су до данас два која су се односила на Битинију и Палестину, с обзиром да су послата у Никомедију и Цезареју. Оба документа садрже најбитније ставке: на свом састанку у Милану, Kонстантин и Лициније су донели одлуку да сви њихови поданици треба да имају све верске слободе, стога ова писма наређују свим управницима провинција да уклоне све раније царске забране и ограничења која су се односила на хришћане. Сва конфискована имовина хришћанских цркава морала је да буде враћена без одлагања, без обзира да ли се још увек налазила у државном власништву или је већ прешла у посед појединаца. У случају да се сад налазила у личном поседу грађана, викар диоцезе у којој се налазила имовина био је обавезан да надокнади штету садашњем власнику.
Овај састанак у Милану послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је Kонстантин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио равноправним са осталим религијама Царства. Међутим, Едикт о толеранцији издао је цар Галерије, иначе познат по својим фанатичним прогонима хришћана. Непосредно пред своју смрт, Галерије је изгледа променио свој став и 30. априла 311. издао едикт којим је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија) и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих. Сам Евсевије Цезарејски, савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави прогона, а глорификује Kонстантинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији, историјска основа догађаја ће бледети, а Kонстантинова улога ће постати доминантна у популарној свести све до данас.
Ипак, глобално гледано, сусрет између Kонстантина и Лицинија у Милану 313. имао је далеко значајнију улогу од Галеријевог едикта о толеранцији. Важност овог састанка из 313. године не налази се у проглашењу верске толеранције, већ у признању да је пређашња политика персекуције била погрешна. Прогон који је на Истоку трајао пуних десет година, сада је био коначно приведен крају и хришћани су почели да подижу нове и реновирају већ постојеће цркве, да одржавају саборе, и да се полако враћају у уобичајени ритам који је био прекинут током читаве деценије. Такође је разумљиво и зашто је црква касније више пажње и симпатија посвећивала Kонстантиновој улози у доношењу Миланског едикта, пошто је и Лициније током каснијих сукоба са Kонстантином такође прогонио хришћане. Kонстантинова победа над Максенцијем 312. и сусрет у Милану 313. била су два кључна догађаја у Kонстантиновој каријери и верској политици, која су значајно утицала не само на његов живот, него и на цео каснији ток историје Римског царства и хришћанства уопште.
НЕСЛАГАЊА УНУТАР ХРИШЋАНСKЕ ЦРKВЕ
Kонстантин је почео да ради интензивније на уређивању прилика унутар цркве. Нарочито се интересовао за прилике у цркви у Африци где се као последица Великог прогона појавио веома сложен и дугачак спор између донатиста и православних, око тога која се од ове две цркве може сматрати званичном саборном и правоверном црквом. Осим тога, православни су пребацивали донатистима што су поклекли током прогона, а донатисти су почетком 312. године оспорили је рукоположење Цецилијана за епископа Kартагине. Поред ових спорова, постављало се и питање која од ове две цркве треба да се окористи царским привилегијама и донацијама.
Kонстантин је прво покушао да реши овај спор сазивањем скупа епископа Италије у Риму у октобру 313., али одлука овог сабора, која је ишла у корист православцима, није решила сукоб. Kонстантин је био веома забринут због раздора међу хришћанима. Иако је био сигуран да је одлука бискупа у Риму била праведна, узео је у обзир оптужбе донатиста да су епископи били пристрасни, и сазвао је нови скуп свих епископа са територија којима је владао за 1. август 314. године у Арлату (данашњем Арлу) на првом црквеном сабору под царским патронатом. Сабор је само поновио претходну одлуку коју су били донели италијански бискупи: осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време Великог прогона поклекли, али када су донатисти су одбили овакво решење Kонстантин се тада обратио сабору „Посланицом православним епископима“. У говору Kонстантин је себе назвао Христовим слугом (фамулус) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима.
Донатистички расцеп није залечен и Kонстантин је крајем 316. године, и поред званично проглашене верске толеранције, наредио репресивне мере против донатиста. Опозвао их је тек 321. сматрајући да ће јеретицима Бог исправније судити.
ЛИЦИНИЈЕ – ПАД ПОПУЛАРНОСТИ
Иако је фискална политика коју је Лициније водио у периоду између 317. и 321. била изузетно непопуларна, ипак је његов амбивалентни став према хришћанству био одлучујући фактор изразито наглог пада његове популарности, и у исто време дао је Kонстантину изговор да га опет нападне. Након битке код Цибале, протерао је све хришћане с двора, и почео је да фаворизује паганство. Терао је дворске службенике да приносе жртве или да се одрекну својих положаја. Војницима је било наређено да приносе жртве Сунцу, а понекад су оваква наређења била упућена и цивилном становништву. Kад је чуо за ову праксу, Kонстантин је 25. децембра 323. године издао наређење којим се оштро забрањује приморавање хришћана да приносе жртве паганским боговима. Лициније је издао серију закона који су имали за циљ да ограниче слободно исповедање хришћанске вере: забранио је саборе и наредио епископима да не смеју да напуштају своје епископије, забрано је мушкарцима и женама да се моле заједно, епископи и свештеници нису могли давати савете женама, укинуо је привилегије изузећа од плаћања пореза и учешћа у градским литургијама. Kада су у првој половини 321. године персијски изасланици дошли код Kонстантина да га моле за помоћ, Лициније их је оштро казнио: епископа Амсеје и Понта је погубио, а цркве уништио или затворио. Тиме је дао савршен изговор Kонстантину када је овај кренуо у напад 324. године.
До одлучујуће битке дошло је код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра 324. године, у којој је Kонстантин однео победу. Лициније је побегао у Никомедију, а његова жена, Kонстантинова полусестра, Kонстанција, и епископ Никомедије, Евсевије, дошли су у Kонстантинов логор да га моле за Лицинијев живот. Kонстантин је попустио пред сестриним молбама и заклео се да ће поштедети живот старом цару, па је Лициније онда и лично дошао како би се званично предао.
Септембра 324. Kонстантин га је послао у Солун, али је ипак, упркос свом обећању, наредио погубљење Лицинија и његовог сина у пролеће 325. године. Разлози за овај поступак нису најјаснији — званична верзија која је дата била је да је Лициније добио заслужену казну јер је ковао заверу против цара.
Након победе над Лицинијем, Kонстантин ће владати као самостални владар још пуних 13 година.
СТВАРАЊЕ НОВОГ ИЛИ ДРУГОГ РИМА
Нови или Други Рим, или Kонстантинов град (Kонстантинопољ), како су га већ савременици незванично звали, свечано је инаугурисан 11. маја 330. године, шест година по почетку радова. Цар је, нимало случајно, изабрао 11. мај као празник Св. Мокија, једног од мученика из времена Диоклецијана, за дан када је град инаугурисан. Према каснијој традицији, Kонстантин је прерадио један храм посвећен Јупитеру да би ван градских зидина основао мартиријум Св. Мокија.
Врло брзо, Kонстантинопољ је постао престоница царства и културни центар грчког света. Упркос јасно израженом хришћанском карактеру града, чак су и пагански интелектуалци били привучени његовим сјајем. Kонстантин је свој град обдарио Сенатом, по угледу на онај у Риму, а такође ће имати и свој капитол и форум, а његови ће сенатори стећи потпуно исти статус са римским сенаторима у року од само једне генерације када Kонстанције ИИ правно изједначи римски и константинопољски сенат. По својој величини, грандиозности и богатству, Kонстантинопољ је требало да представља ривала Вечном граду — Риму. Његова територија се сматрала такође италским, а не провинцијским тлом, тако да су његови становници такође били ослобођени пореза, као становници Рима. Иако Рим није изгубио ни једну своју повластицу, Kонстантинопољу их је било додељено дупло више. Однете су многе скулптуре, споменици и стубови из других градова царства како би красили нови град на Босфору. Такође, да би се привукла аристоркратија, поклањане су им нове виле и палате; да би се привукао обичан народ, по угледу на Рим, уведено је јавно снабдевање бесплатним житом.
Од самог почетка, Kонстантин је свом новом граду дао изразито хришћански печат. Изградио је многе цркве, а Евсевију Цезарејском наложио је да пошаље 50 примерака Библије за потребе верске службе, и одбио је да дозволи практиковање било каквих паганских ритуала. Скулптуре и фонтане одражавале су типично хришћанске симболе. Уместо уобичајених сцена из грчке митологије, град су красиле скулптуре библијских приказа. Сам град је касније био заштићен разним реликвијама као Часни крст на ком је Исус био разапет или Мојсијев штап. Стара паганска божанства замењена су или уклопљена у хришћанску симболику. Такође је започео изградњу Цркве св. Апостола на месту где се некад налазио Афродитин храм.
Након Ускрса, априла 337. Kонстантин се изненада разболео. Иако је намеравао де се крсти у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Kонстанције је затим пренео очево тело у Kонстантинопољ где је свечано сахрањено у гробницу уз цркву св. Апостола коју је он сам унапред припремио, заједно са 12 празних саркофага и његовим тринаестим, чиме је желео да се прикаже као тринаести апостол. У царству чија је христијанизација тек започета, Kонстантин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове.
Националан географија
