Чињеница која ми је недавно скренула пажњу је да је немачком теоретском физичару Максу Планку његов професор рекао да не улази у физику јер је „готово све већ откривено“. Тако је Планк рекао да не жели ништа да открије и само жели да научи основе. Наставио је са стварањем квантне теорије и добио Нобелову награду.
У природи савременог света је, изгледа, да се поноси својим знањем. Добијамо „вести из света“ и замислимо да штуре, углађено израђене тракице дешавања у уредничкој соби чине „знање“ о томе шта се дешава у сваком тренутку. Далеко ми је ближа комична личност, Гвидо Сардучи који је својевремено понудио свој „Универзитет од пет минута“, у којем је обећао факултетску диплому уз све информације које ће се памтити пет година након дипломирања.
Дакле, економија би била „Понуда и потражња“. Оно што имамо у савременом свету нису „информације“ већ „тачке гледишта“. Та тачка је лажна позиција у универзуму из које мислимо да све видимо. Да је модерност аутор, произвела би само романе са „свезнајућом перспективом“. Стога је прилично изненађујуће када откријемо своје незнање, а још више фрустрирајуће када то незнање неће на захтев да уступи знање.
Ово је поучно за хришћанске вернике. Знамо „мало нешто“ о Богу. Такође имамо прозор заједништва са Њим кроз који можемо имати другачију врсту знања (неинформативног). Углавном, оно што имамо у погледу Бога, мора се описати као незнање. Верујем да је ово незнање веома важно и да је његово препознавање од суштинске важности за духовни живот.
Један стари алкохоличар ми је једном рекао: „Једина ствар коју треба да знаш о Богу је – ти ниси Он.“
Рекао бих да то није „једина“ ствар коју треба да знамо – али јесте веома важна ствар.
Православна теологија традиционално говори о „апофатичкој“ теологији, што значи, теологији која је укорењена у ономе што се „не може изговорити“ (или „неисказивом“). Све чему се може разумно приступити може се и изговорити. Према томе, претпостављам да православно богословље схвата да постоји знање које се може спознати на начин који се не може изразити – оно које превазилази разум – и то је то знање које је најважније за наш живот.
Пре неколико година, моја жена и ја смо стајали поред Великог кањона. Купио сам мали фотоапарат за пут и осетио сам дубоку фрустрацију док сам покушавао да сликам. Свака слика коју сам направио, без обзира на то како сам уперио камеру, без обзира како сам подесио сочиво, била је неуспешна. Свака слика је била потпуно тачна. Међутим, ниједна слика није могла да ухвати оно што сам видео и осетио. Велики кањон и искуство стајања на његовој ивици не могу стати у стандардну камеру (ако таква постоји). Мислим да је то разлог. Резон може да уради невероватан посао изражавања и разумевања одређених ствари. Не може, међутим, све. Ако постоји „резон“ који може да схвати све ствари, онда је он непознат људским бићима.
„Све ми је предао мој Отац. Нико не познаје Сина осим Оца, и нико не познаје Оца осим Сина и оних којима Син жели да га открије.” (Матеј 11:27)
Хришћанство је „откривена“ религија – „апокалиптична“ по својој природи (апокалипса – „откривање онога што је скривено“). Иако хришћани говоре о Христу као о „испуњењу” Старог завета, Он је откривање онога што је „скривено” у тим текстовима. Није неуобичајено да га неки погрешно третирају као да је Он очигледан наставак приче и да започну своје „размишљање“ о хришћанству на основу онога што углавном виде у старозаветној причи.
Хришћанска традиција (исправно схваћена) чита Стари завет „уназад“, кроз сочиво онога што нам је познато у Христу и кроз њега, јер је Он „тумачење“ (егзегеза) Оца (Јн. 1:18 „ θεον ουδεις εωρακεν πωποτε· μονογενης θεος ο ων εις τοον κωρακεν πωποτε· μονογενης θεος ο ων εις τοον κωτολπο“.
Ако почнемо од самог Христа, шта онда знамо о Богу?
Знамо да нас Бог воли, да је потпуно посвећен нашем правом благостању, да је Његова љубав кенотична и пожртвована. Знамо, у Христу, како изгледа „слика“ Божија и шта значи бити створен по тој слици. Знамо да је кенотична љубав Божја приказана на крсту, „мудрост, реч и сила“ Божја. У Христу знамо природу „добра“.
Очигледно би било могуће проширити ову листу, мада мислим да би карактер тог сазнања остао исти. Оно што не знамо су многа од „великих“ питања која толико одушевљавају савремени ум. Жудимо за перспективом „свезнајућег“. Исус нам ово не даје.
Његове ученике су посебно привукла питања у вези са „последњим стварима“. „Хоћеш ли обновити Краљевство у ово време?“ Христос се противи, говорећи им да су такве ствари познате „само Оцу“. У ствари, непознавање таквих ствари је својствено човеку.
Верујем да постоје велика филозофска питања која су непрозирна за наше пропитивање. Књига о Јову подиже авет „проблема зла“ и оставља је умотану у мистерију самог Бога. Још нисам чуо да је неко понудио одговор на питање који би био задовољавајући. Верујем да постоји „срамота због незнања“ која прати питање, динамика која објашњава зашто оно тако често производи бес. Сама ова срамота је, међутим, сирова ивица наше голотиње, тачка у којој се наше постојање као створења сусреће са ћутањем Створитеља.
У свом животу, стајао сам на тој тачки много пута. Више од тога, стајао сам поред других док су питања беснила у њиховим срцима. Слушао сам док су Бога упоређивали са бездушном звери и мучитељем, најзлијим од свих. И тишина остаје.
Моје незнање и моја безречивост су, међутим, прави део мене. Они представљају велики део немоћи мог створења. „Не можете једну влас учинити белом или црном“, подсећа нас Христос. (Мт. 5:36)
Сви смо се углавном формирали у потрошачкој култури. Стога није изненађујуће што Богу приступамо као потрошачи. Желимо да га детаљно разгледамо и пипнемо пре него што Га „купимо“; да разговарамо о Његовом програму, да сазнамо шта га покреће и зашто ради то што ради.
Незнање је проклетство постојања потрошача. Бог, међутим, није производ за потрошњу. Њему се с правом приступа у односу „понуде“. Он нам даје, а ми Њему. То је другачији начин постојања.
Чини ми се да незнање и немоћ иду заједно (као што је знање често оруђе у нашој тежњи за доминацијом). И једно и друго се у нашој култури третира као срамотно док славимо мајсторство и успех.
Како су године пролазиле, све сам више уверен да је срамота мог незнања дубоко повезана са мојим спасењем – мојим сједињењем са славом Божијом у лицу Исуса Христа.
У свету господара видим насиље и угњетавање. У таквом свету само се глупи усуђују да буду у незнању. Нека ми Бог да милост да останем луд, и нека прими ту лудост на свој небески и ноетски олтар као мирис слатког мириса, жртву хвале и захвалности.
blogs.ancientfaith.com/
Превод редакција Чудо
