У времена тешка, када крв се лила,
На раскршћу муке, у време очаја,
Погледао Господ на српску голготу,
Послао му радост, посло’ Николаја.
Смиреног монаха, са трновим венцем,
Владичанским жезлом и крстом у руци.
Да моли Господа и Пресвету Мајку
Да му српски народ не клоне у муци.
Преклони Николај колена пред Богом.
Из крвавог срца молитве узноси,
Пред Господом клечи, за род српски моли,
Пастир сузног срца, српски Златоусти.
Ал’ даде му Господ да сагледа тајне
Српскога очаја, српског посрнућа
Да ће Србин свога Бога оставити,
У времена тамна, времена будућа.
Николај и даље на коленима клечи.
Молитве узноси и сузе пролива,
Да се од таме душа Србинова лечи,
Да грех Србинов молитвом омива.
Подиже храмове по земљама српским
А у души Србиновој, Храм Светога Духа.
И руши планове враговима мрским.
Свој народ заклања испод Господњег руха.
Вапаји његови и данас се чују
Молитве Господу, а и молбе роду
Да из душе своје отера олују,
Да душа добије у Христу слободу.
И моје ти срце грехом успавано
Молитве узноси дивни Николају.
Пробуди га, прени, помоли за мене,
Ти што сад пребиваш у небеском сјају.
