Замислимо у комунистичкој Југославији за време Титове диктатуре, неку јавну личност, некога ко би изашао пред хиљаде људи и причао о Крсној Слави, организовао традиционалне концерте на Богојављење, певао о српској традицији, о народним обичајима, о Православљу и да му не само не зафали длака са главе због таквог јавног ангажмана, него да управо због тога постане познат и популаран широм Југославије. Такав неко би заиста морао бити или потпуно луд или крајње генијалан. Такав неко, ко је у то време био способан да надигра један тоталитарни систем, који се свим силама трудио управо да затре било какав помен на српску традицију, морао би бити препознат као српски родољуб и морало би му се одати признање, макар постхумно.

Али ако кажемо да је тај неко „Панонски морнар“ Ђорђе Балашевић, највећи део садашњих српских патриота ће се у најмању руку згрозити над таквом идејом. Зашто?

Зато што Ђорђа упорно својатају они који су остали на позицијама мртвог титоизма. Наравно, није то без основа. Сам Ђорђе им је дао доста материјала за то својатање. Ипак, Балашевић није био тако једноставан и није га могуће лако уклопити ни у какав политички или идеолошки шаблон.

Исти они који данас у Новом Саду пљују Српску цркву и српску традицију, куну се у Балашевића, певају његове песме као химне. Покушали су чак и једну његову песму да прогласе за химну Војводине али су се предомислили јер та песма заправо пева о старом српском кумству и Крсној Слави, те нема смисла градити нови војвођанерски идентитет на српској традицији, баш као што је крајњи бесмисао градити војвођанерски идентитет негирајући историју Српског Војводства. Но није нам ово први пут да нам се краде земља и њена историја и да се од типично српске приче прави антисрпска.

Српска црква у СФРЈ

Репресије према СПЦ у време Брозовог режима у СФРЈ, ма колико од појединаца биле негиране, ма колико се о њима и након распада Југославије ћутало, су ипак прилично добро документоване. Један од најтежих случајева кршења Уставом загарантованих права и слобода се управо догодио у Бачкој у Војводини у Новом Саду и Оџацима, епископу Иринеју Ћирићу, кога је црква због исповедништва и мучеништва препознала и канонизовала као светитеља. На Преображење 1946. године од стране комуниста организован је напад на Св владику Иринеја Ћирића у Оџацима.

„Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио „добродошлицу“ епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио.

Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем.“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Овакве организоване хајке, тортуре и напади на свештенство и вернике СПЦ од стране комуниста су биле након Другог светског рата учестале, бруталне и често са трагичним последицама. Нова комунистичка власт је опструисала рад Српске цркве на сваки могући начин. Из писма Титу Архијерејског Синода године 1949. можемо сазнати да се у то време налази преко 60 свештеника СПЦ у затвору на робији. Да су свештеници под константним притиском власти, да су физички злостављани, претучени, малтретирани, прогоњени са својих парохија. Да су учестала организована од стране комуниста ометања боголужења, упади у храмове, изазивање нереда, обесвећивање храмова, отимање храмова и претварање истих у магацине, штале, јавне тоалете, рушење храмова, итд. Комунисти су наставили политику Павелића према СПЦ, само су деловање проширили на простор целе Југославије.

„Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад.

Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду – сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: „Што се више мучим, то се више Богу молим“.

„Гласник СПЦ“ од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је „размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода…“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили.

Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.“

Балађевић Србин или Југословен?

Новосађани, макар они „древни“, су све ове догађаје из „прогресивне“ и „просперитетне“ СФРЈ добро запамтили. Немогуће је да и Балашевићева породица није била упозната са догађајима из „суседне улице“. Балашевићев деда Ђорђе је био довољно национално свестан да у време Другог светског рата промени презиме и дода то омражено српско „ић“ на презиме Балашев да не би био помађарен у време Хортијеве репресалије. Тешко да од таквог деде који „оре небеске њиве“ и у чијем дому се није угасила славска свећа јер бака још увек „чува слику нашег свеца“, унук Ђорђе буде другачији. Не само да Ђорође Балашевић није био другачији, него се управо трудио да буде исти.

Балашевић себе ипак доживљава Југословеном и он то не крије, заправо истиче више пута у интервјуима: „Нигде се нисам одселио, а живим у једној потпуно страној земљи“. За њега је Југославија једина држава, све остале државе настале од Југославије су последица „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. С овом констатацијом се може сложити свако иоле искрен и нормалан са простора екс Југославије. Једна велика јужнословенска држава је уништена и замењена малим националним државицама. Ко је највише профитирао на међународном плану од разбијања Југославије, тај је заправо највише и имао интереса да уложи у њено разбијање. Народи те некада велике државе су након њеног крвавог распада делом због сиромаштва, делом због страха од неких будућих ратова масовно мигрирали. Поједине територије, као на пример Крајина или Славонија су готово пусте. Они што су остали у нади да ће „бити боље“ таворе и преживљавају. Но то је сад нека друга тема.

Балашевић на распад државе гледа из једног специфично хришћанског угла. За њега смо криви „сви ми“ и опет је добрим делом у праву јер да није било „добре воље“ међу „свима нама“ да се разбије та држава, не би страни фактор имао толико успеха.

Стога Ђорђе инсистира да га се назива југословенским и наизглед се љути када га медији именују српским кантаутором. Не љути се, наравно али жели да нагласи да му је тај простор узак јер је за њега ипак Југославија почетак и крај и без ње он није то што јесте. Искрено говорећи није много музичара који могу да се похвале да су били или да јесу југословенски. Да су били слушани и прихваћени на целом простору Југославије, да су држали концерте на том истом простору и после распада државе и да су остали утицајни. Балашевић то свакако јесте и не одриче се он српства или православља зарад боље зараде, нити зарад југословенства, он заиста јесте неко ко истовремено има и југословенски индентитет али и српски. Код њега југословенски идентитет не негира нити гаси или гуши српски, него на природан начин надограђује, надопуњава. Ђорђе иако је такав сав компликован као сваки „Лала“ ипак припада православном етосу. Прилику да то нагласи не пропушта ни у време најжешћег Титоизма, ни у време распада државе а ни касније када улази у конфронтацију са влашћу због својих политичких ставова и подршке опозицији. Њега често не разумеју ни њему блиски људи из опозиције, а камоли из власти. За националисте он је издајник и аутономаш, малте не аутошовиниста.

Човек може да изда оно у шта је веровао. Етикетирањем Ђолета да је издајник, да није довољно или уопште Србин, да је аутошовиниста, иде се на руку управо аутошовинистима. То је чист промашај. Ђоле би био издајник, да је претходно веровао у то што му се ставља на терет да је издао али он једноставно није у те ствари веровао, па их није ни могао издати. Ђорђе никад није веровао да се ратом може било шта постићи. Да, био је пацифиста. Није веровао, у како сам каже, „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. У политичку идеју за коју се дуго времена борио се на крају разочарао јер како је сам говорио „све му се по мало згадило“. Замерало се после његовој породици што му је син на другачијим политичким позицијама и гледало се на то као на својеврсно балансирање Балашевића у новим политичким околностима. Колико је заиста породица Балашевић била „флескибилна“ тј савитљива пред новим политичким околностима, најбоље говори чињеница да у моменту када Ђорђе постаје амбсадор добре воље при УН, локална штампа из Новог Сада ни једном речју то не помиње, а медији у Србији и ако помињу, чине то кроз изругивање и титуле и Ђорђа.

Балашевић је био симбол протеста и опозиције и у време Милошевића ’90. година а и касније када је тадашња Слобина опозција изгубила власт и поново постала опозиција. С тим што то више није била иста политичка прича и то је Балашевићу морало бити јасно. Ваљда је стога и рекао на крају да му се све то гади – целокупна политичка сцена, чиме се практично оградио од свих.

Ма колико Балашевића покушавали сврстати на једну или другу страну, дефинисати и укалупити и неке наше поделе, политичку свакодневицу, идеологију, то је просто немогуће. Рећи на пример за Балашевића да је био турбоправославац је смешно и нереално али скоро да нема његове песме у којој не помиње Бога, Крсну Славу, веру, традицију, српске обичаје, или појаве везане за Српску цркву и календар Српске цркве. Ма колико он лично био близак или далеко од Српске цркве, а у појединим моментима је био и веома близак и веома далеко – једина константа код њега је да је комликован. Класичан српски инаџија из Паноније са паролом „нећу ни како ја хоћу“.

Брозово време које је Балашевић испевао као лепо време, за њега вероватно и јесте било лепо, док за многе друге и није баш тако лепо. У то време када није било популарно одлазити у цркву, славити Славу или на било који други начин показивати религиозност, у то време Балашевић пева песме набијене патосом православне религиозности али тако фино забашурене у неку „лалинску незлобивост“ да иако су му „другови“ комунисти то замерали, ипак су пролазиле.

Ево шта је сам Ђоле 2017. године у Новом Саду испричао о тим временима и његовим песмама са верским садржајем:

Испричао ју је 2017. године у Новом Саду

„На овај дан, код мог деде Ђоке Балаша, у Улици Јована Цвијића, Кандеровој бившој, обично се скупљао разни свет. То је било у време кад поп баш није био у моди у овим крајевима. Касније, Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место, али онда се као „није смело“. И то смо касније сазнали да за време Броза и оне „сурове комунистичке тираније“ није смело да се слави!“

„Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место“ каже Балашевић а одмах затим додаје да се као „није смело“ славити. Вратоломија коју је Балашевић изводио небројено пута. „све је дошло на своје место“ једноставно се не може другачије протумачити до да претходно ништа није било на свом месту а потоње негирање оног првог „као није се смело славити“ иако је веома био свестан да „попови нису били популарни“ заправо су Балашевићева акробација речима и смислом. Дао је слушаоцима и једну и другу тезу и да није било добро и да је све било савршено, па ко шта воли. Класично „чешање по ушима“, када причаш тако да се свима свиђа. Но ипак на крају Ђорђе је провукао кроз своје песме све што је хтео, и пацифизам од кога никад није одустао и традиционализам, и религију.

Ђоле наставља даље па каже:

„Је**те, мој деда је био затуцан човек, паор виноградар, и он то није знао. И ми смо славили. Сада тек видим у какву нас је опасност доводио све те године. Лудак један, могли смо сви на Голом отоку завршити што смо фарбали јаја за Васкрс.“

„Лудак један“ и у тој реченици се заправо крије смисао Балашевићеве акробације, као у Кочићевој приповеци „Јазавац пред судом“ главни лик Давид Штрбац је тај „лудак један“ јуродиви Србин који истерује „мак на конац“ упркос немогућим околностима.

„Лажу, децо. Исти тај мој деда што је лајао и причао ствари које није смео, рекао је: „Разлика између разних гарнитура које су долазиле у Војводину је била у томе што су неки дојахали за поповима, а други су дојахали на поповима“. Добро, деда је брљао, кажем вам, није знао шта говори, јер у нашој кући, на ово вече – уочи Светог Јована – окупљао се разни свет. Било је православаца, ортодоксиних, што би рек’о мој деда, било је католика, протестаната, евангелиста, бугера… Мој деда је за те неке говорио бугери, не знам ко су били, али су били дефинитвно добродошли код нас у кући. Било је исламиста и људи са свих страна. Та религија се у једном тренутку називала истим именом – комунисти.“

Овим речима Балашевић износи још једну ноторну чињеницу, коју нико није смео да каже ни ономад а мало је оних који се и сада усуђују да је кажу: Комунизам је био религија. Псеуфдо религија, сурогат религија, али ипак религија. Религија без Бога али са свим елементима религије. Вера у светлу бидућност, у сиромашног Јосипа месију, који спасава све народе и народности. Религија са сцвих 10 заповести. Прва се ипак односила се на Тита који је обоготворен. Комунистичке седнице као Васељенски Сабори. Комесари као попови. Партизански споменици као крстови крајпуташи. Титоизам и уопште комунизам ХХ века су били дословно копипејст Хришћанства и цркве, зато им је црква и била огроман проблем јер су у њој видели конкуренцију за своју веру.

Кроз каламбур да су једни дошли „за поповима“ а други „на поповима“ Балашевић заправо истиче битну разлику између колониста који су у време комунизма истргнути из своје традиције, из вере, из својих корена, и староседелаца који се својих корена не одричу. То је по Балашевићу суштинска разлика а не то ко је одакле дошао. За њега је проблем што су атеизовани и комунизовани колонисти тикве без корена и послушни, данас би се рекло – ботови режима. Да је Ђорђу заиста био проблем ко је одакле дошао у Војводину, онда би му био проблем и да држи концерте по Босни, Хрватској, Црној Гори, итд. Не, њему „само“ смета што су људи без корена, који су се одрекли своје Крсне Славе, постали битан друштвено политички фактор у Војводини.

„Сви су они долазили код нас на славу и итекако уживали. У томе је био фазон, није се као смело. Једни су говорили, ови са мамине стране, а све оно уз подсмех: „Ови стоје у цркви“. Ћалетови су, опет уз подсмех, говорили за њих: „Ови седе у цркви“. А мој ћале, који је био члан партије, говорио је: „Ови иду у цркву“. Шта је, ту је. Остале су неке лепе успомене и пуно лепих датума са црвеним словима у оном малом календару за просту ту и ту годину. Моја баба је месила шта год да се зарумени у календару, одмах је мирисало на ванилин шећер код нас у кући. Само погледа овако у календар и каже: „Ју, наопако, Киријак Очелник!“. Киријак Очелник, децо? Кад неко постане светац са тим именом, заслужио је, мајко! Киријак Очелник? Хоћемо месити нешто? Ако нећемо за Киријака, за кога ћемо, мајко? Један је Кири.“

Овај карикатурални опис бабе, која увек нешто меси на црвено слово, је са толико топлине, са толико љубави, да је немогуће не пожелети такву једну побожну баку у својој породици, па таман и да меси на свако црвено слово“. Чак и кроз карикирање своје фамилије и њене традиције, Ђорђе заправо промовише традицију, Православље, Васкрс, Крсну Славу…

„Нема везе. Остали су зато наслови неких песама и када је ова 1982. написана, било је мало чудно. И питали су: „Је ли морало баш да се помиње тај неко у наслову?“, ја сам рекао како не би ваљало да сам написао песму „Лепа кћи шефа канцеларије месне заједнице“. Морала је бити „Лепа протина кћи“ – рекао је Ђоле и запевао једно од својих најлепших дела.“

„Морала је бити – Лепа протина кћи“ то су кључне речи, МОРАЛА ЈЕ. Управо та протина кћи а не ћерка неког локалног комунистичког функционера, раскорењеног дођоша јер протина кћи је лепа зато што је двоструко забрањена. Забрањено воће. Забрањена је и верницима и неверницима. Неверницима јер су попови „непопуларни“ а црква прокажена, а верницима просто јер је неприлично „бацити око“ на протину кћи. Балашевић наглашава да је морала бити свештеникова ћерка. Протина кћи је симбол континуитета традиције упракос томе што наводно ништа није забрањено иако сам Ђоле говори да су га „другови“ комунисти ипак критиковали што је ставио протину кћи у песму али да је то само једна песма кроз коју Балашевић провлачи православље и традицију, па би се могло говорити о инциденту. Када се ови „инциденти“ понављају из песме у песму, онда је ипак пре реч о намери. Комунизам је прошао а Ђолетову намеру нису провалили. Прошао је и посткомунизам са све Милошевићем на челу па ни тад нису провалили Ђолета, а данас га многи својатају који су против Православља и Српске цркве и српске традиције јер га ни данас још увек нису провалили. Ђоле ће још дуго остати енигма.

Балашевићеви концерти под називом „На Богојављенску ноћ“ су били на неки начин традиционални. И то је једна посебна црта код Балашевића, традиционалнизам, његова веза са православном традицијом, које не жели да се одрекне ни у време државом наметаног атеизма. Вешто се прави невешт. Упорношћу јуродивца Ђоле не одустаје нити посустаје, иако пева да обратно, али готово у свакој песми се дотакне или слике „нашег свеца“ или „Бога“ или каквог верског празника, обичаја, итд.

Управо та Балашевићева јуродивост је оно вековно искуство Срба у Аустроугарској и уопште Срба на овим просторима, вечито окупираним од неких који „јашу попове“ и боре се против „мрачне српске традиције“, преточено у савермене околности. Како не одступити ни за јоту од својих светоназора, а ипак бити део система и опстати у њему и не само опстати него постати величина и имати огроман утицај. Од Ђолета бисмо могли озбиљно да се учимо вештини дипломатије. Генерално је запостављено то вековно искуство Срба из К&К монархије. Искуство данас тако драгоцено. Данас смо практично потпуно део западног света, система и мимо своје воље смо инкорпорирани у тај свет у којем важе нека друга правила, неке друге правде и права од оних који су нам оставили преци на Косову, на Косову за које је Ђоле испевао „Не ломите ми багрење“ и који нам ни мало није наклоњен, исто онако како то ни К&К монархија није била наклоњена Србима из Српског Војводства, па су ипак упркос свему опстали ту где јесу.

Сврстати Балашевића у плејаду великана наше културе и науке из Војводине међу којима су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић, Змај Јова за многе данас се може учинити као „јерес“. Политичко и верско чистунство нема капацитет да прихвати ширину једног уметника, нити га уопште може разумети, као што не разуме ни његову уметност, ни његову словенску душу о којој је певао, ни његов православни етос, ни његово стваралаштво инспирисано културом Срба из Војводине.

 

 

 

kcns

1 KOMENTAR

  1. Прилично виртуелно тумачење. Прије ће бити да су „православни“ мотиви, не само код Балашевића тад, израз грађанске културе као супротности не, идеолошком комунизму, већ оној примитивној идеологији сељака што су тад нахрупили у град. Па кад су ти исти примитивци, опет вођени владајућом идеологијом, деведесетих нахрупили у Цркву, ни та „православна“ грађанска Србија није имала куд, већ да се окрене против Цркве. Не видећи у Њој ништа, наравно, осим тих примитиваца.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име