„Много је река, а ниједног моста у овом крају”, рече сувоњави новинар са пушачком гримасом код усана.
Окретао се унаоколо као да очекује неког. Камера га је пратила у стопу.
„Није било толико воде у овом крају, ал’ у последње време удариле кише, све поплавило…”, објашњавао је локални мештанин покушавајући да што боље опише незавидан положај у ком су се нашли становници тог краја.
„Сељаку је најтеже!”, рече човек на крају. „Стално гледа у небо да ли ће га помиловати или ударити!”
Новинар је тешком муком држао микрофон равно окрећући да се види натпис телевизије са које долази. Дувао је ветар и све време је киша квасила и људе и опрему.
„Шта је, по вама, решење?”, упита новинар.
„Не знам више, или да одемо из овог краја, па куд пукло!”
У даљини се назирала дечија прилика која шљапка по води док трчи.
„Тата, тата, брзо овамо, вода је ушла и на спрат, мама каже да одмах дођеш!”
Човек отрча усред снимања оставивши згранутог камермана, који је у први мах окренуо камеру у правцу његовог бега.
„Ништа, људи, идемо до општине!”, рекао је помирљиво новинар.
Киша је пљуштала и није било никаквог смисла остати напољу. Потрпали су опрему у комби и кренули.
Код општине стајала је група људи са транспарентима. Новинар први изађе из аута и упути се ка вратима. Разјарена и бесна маса окупљених људи помисли да је неки општинар па га опколише, један га удари у главу с леђа. Пуче палица од транспарента напола. Касније се није знало ко кога батина. Када је полиција дошла, сви су били на асфалтној стази испред општине и ваљали се по киши. Било је и крвавих трагова код неких који се држаху за главу.
Новинар је некако допузао до комбија и возило је кренуло.
„Лудаци, и треба им ова поплава!”, рекао је бесно док је марамицом брисао крвави руб усана.
Од репортаже није било ништа, само остадоше модрице које су заборављене за пар недеља, као и поплава чим грану сунце.
Небо их је помиловало и овај пут јер су се сами већ добро изударали.
Из књиге „Приче с карактером и карактер без приче“
