Отац је знао да прави мале свирајке од врбиног дрвета. Колико су само
јако пиштале!
У дугим шетњама по природи када би правио паузу од сезонских послова
или му дојадили, само би ме махањем главе позвао и кренули бисмо уз брдо
које је провиривало иза наше куће.
Одсекао би младу и здраву врбову грану дужине десетак центиметара. На
трећини би је просекао кружним покретом перореза и тиме исекао само кору
врбе. Затим би издубио рупу кроз коју ће касније излазити звук. То би урадио
јако пажљиво, најпре вертикално па полукосо све док не би засекао цело парче
дрвета. Крај пиштаљке би исекао косо тамо где ће бити писак.
Лагано би држаљом перореза куцкао по кори дрвета све док она не би
попустила и одвојила се. Онда би лако свукао само кору као непотребан
џемпер који бацим са себе после школе кад уђем у топлу собу.
Када би завршио, предавао би ми је са поносом у топао длан. Ја бих дувала
као у пиштаљку из све снаге, док се писак простирао дуж њива. Горе уз пут
вијугала је пруга, а ја сам трчећи долазила до тунела да бих дуго слушала ехо
нове свирајке који се преламао чинило ми се по читавом округу. Веровала сам
да од тог звука и птице престану са цвркутом.
Отац је ишао за мном обично грицкајући влат траве која би поскакивала у углу
усана док је ходао.
Никада нисам научила да правим свирајке а отац је говорио да то ни не
треба да уче девојчице. Данас, много година касније када њега нема и ја
одавно нисам она девојчица, често одем до брда на коме се доста тога
променило. Село се проширило па су никле неке нове куће, а ораница је све
мање. Ослушкујем цвркуте птица и увек као да чујем звук оне врбине свирајке.
Тад све друго утихне да не ремети завичај док ме грли својим звуком.
