У уској улици с калдрмом тек је почело да свиће кад сам уморан од синоћног провода и алкохола кренуо да се спуштам од биоскопа па све до чика Јусине посластичарнице. Погледао сам у сат, таман време да испече бухтле са џемом од шипурка. Имао је најбољи сладолед у крају, шампите и баклаве али је ујутру бухтла била празник за грло и стомак. Волео сам мирис његове радње, мирисало је на лимун и ванилу а посебну чар давао је мирис коре од јабуке коју би ставио на врелу плотну.
Знао сам га цело детињство из краја а и са једним од његове тројице синова ишао сам у школу. Био је благ човек, увек љубазан и насмејан. Ушао сам тог јутра као и обично насмејан.
„᾽Бро јутро чика Јусо.“, рекао сам , „Јесте ли добро?“
Уморног лица и остарелих, помало дрхтавих руку, само је рекао: „Добро је срце моје, мада памтим и боље дане!“
„Ти, си ми добар?!“, рекао је показујући упитно главом у правцу бухтли које су обилато биле посуте прах шећером.
„Две као и обично, знате чика Јусо.“
Волео сам да седим за столом уз излог и гледам пролазнике док жваћем и облизујем онај прах шећер који би ми правио брке.
Тог јутра одмах сам приметио да има више шећера на бухтлама неко иначе. Ударио сам бухтлом о тањир и видео да је горња кора изгорела. Осмехнуо сам се кад сам приметио да ме гледа из прикрајка преко витрине са сладоледима.
„Срце моје, јесу ли добре?“, питао је, а ја сам преко залогаја мрмљао, „Никад боље чика Јусо!“
„Мало сам заспао док сам пек᾽о!“, рекао је уз осмех.
Дуго ме је гледао изашавши испред радње, док сам се спуштао доле, низ улицу путем куће, све док нисам замакао за угао.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име