С обзиром на болест друштва као и све озбиљнија и бројнија тешка психичка обољења везана с данашњим начином живота, легитимно је закључити како је због људског здравља неопходно мијењати постојећу структуру друштва – закључак до којега апологети никако не могу допријети.

Све чињенице указују да је хетерономно ометање процеса развитка дјетета – као и одрасле особе – најдубљи коријен менталне патологије, нарочито деструктивности.

Модус постојања заснован на имању, став усредоточен на власништво и профит, нужно производи жељу – заправо потребу – за силом. За владање другим живим бићима, да се скрши њихов отпор, потребна је употреба силе. Због одржавања власти над приватним власништвом требамо употребљавати силу да бисмо приватно власништво заштитили од оних којих нам га хоће узети јер ни они, као ни ми, никада немају довољно. Жеља за приватним посједом производи жељу за употребом насиља да бисмо оробили друге, на отворен или прикривен начин. У модусу имања човјекова срећа лежи у његовој надмоћи другима, у његовој сили и, у крајњој линији, у могућности побјеђивања, оробљавања, убијања.

Они који се брину за једнакост у смислу да удио свакога мора бити сасвим једнак, показују да је њихова оријентација на имање једнако снажна, осим што је негирана преокупацијом за точну једнакост. Иза те бриге извирује њихов прави мотив: завист. Они који захтијевају да нитко нема више од њих самих, на тај се начин штите од зависти коју осјећају кад нетко стекне и ситницу више од њих. Требало би радити на искорјењивању и раскоши и сиромаштва. Једнакост не мора значити квантитативну једнакост у погледу и најмање ситнице материјалног добра, већ се састоји у томе да разлика у приходу не ствара различита животна искуства за различите групе људи.

Политички револуционари вјерују да прво треба радикално промијенити политичку и економску структуру и да ће се тада промијенити и људски дух. Али заправо ће нова елита мотивирана истим карактером као и стара, настојати поново успоставити увјете старог друштва у новим друштвено-политичким институцијама које је произвела револуција. На другој страни, људи тврде да се најприје мора промијенити природа људских бића – њихова свијест, њихове вриједности, њихов карактер – и да је тек тада могуће градити истински људско друштво. Али повијест је показала да нису у праву. Искључиво психичка промјена увијек је остајала у приватној сфери и ограничена на мале оазе, или је била потпуно недјелотворна када је проповиједање духовних вриједности комбинирано с практицирањем њима супротних вриједности.

Ако се друштво трансформирало у „мегамашину“ (тј. цијело друштво, укључујући све људе, понаша се као огроман, из средишта управљан строј), фашизам је, дугорочно гледано, готово неизбјежан јер (а) људи постају овце, губе способност критичког мишљења, осјећају се беспомоћнима, пасивни су и нужно слиједе вођу који „зна“ што да се ради – као и све друго што они не знају – и (б) „мегамашину“ може покренути сватко тко има приступ до ње, једноставним притиском на дугме. Мегамашина се, као и аутомобил, креће сама, тј. особа за управљачем аутомобила мора само помицати праве полуге, управљати воланом и кочницама и посветити нешто пажње неким сличним детаљима. Оно што су у ауту и другим стројевима бројни котачи, у мегамашини су то многи нивои бирократске администрације. Чак и особа средње интелигенције и способности може лако управљати државом, када се једном нађе у центру моћи.

Бјесомучни рад довео би људе до правог лудила, једнако као и потпуно љенчарење. У комбинацији – те контрадикције могу преживјети.

Огроман парадокс па и трагичност људског положаја настаје из чињенице да је све то што човјека данас мучи, тлачи и угрожава, дјело њега самог.

Стара илузија о капитализму као савршеном систему остаје недирнута само за оне који живе без бенефиција раскоши средње класе: за ниже средње класе Запада и за већину људи у „социјалистичким“ земљама. И буржоаска илузија о „срећи путем потрошње“ нигдје није живља но у оним земљама које још нису испуниле буржоаски сан.

Многа би зла данашњих капиталистичких и комунистичких друштава нестала увођењем гарантираног годишњег прихода. Срж те идеје је да све особе, без обзира раде ли или не, добију безувјетно право да не скапају од глади и да имају кров над главом. Примали би не више но што је потребно за уздржавање – али не би примали ни мање. То право данас изражава ново схваћање, иако и врло стару норму коју је поставило кршћанство а проводила многа примитивна племена, да људска бића имају безувјетно право на живот, без обзира обављају ли своју „дужност према друштву“. То је право загарантирано нашим животињским мезимцима, али не и нашим ближњима.

Одређена религија, ако јој успије мотивирати људско понашање, није само скупина доктрина и вјеровања. Она је укоријењена у специфичној карактерној структури човјека и, у оној мјери у којој је религија групе, и у друштвеном карактеру. Тако наш религијски став можемо сматрати аспектом структуре нашег карактера јер ми смо оно што поштујемо, а оно што поштујемо је оно што мотивира наше понашање. Али људи често нису ни свјесни стварних предмета свог личног поштовања па своја „званична“ вјеровања бркају са стварном, иако тајном религијом. Тако, нпр., ако човјек поштује моћ док проповиједа религију љубави, религија моћи је његова тајна религија док је тзв. званична религија, нпр. кршћанство, само идеологија.

Сватко се данас прилагођава већини, којој је заједнички само узајамни антагонизам.

Тежња за сигурношћу блокира тражење смисла.

Супротност од среће нису жалост или бол, него потиштеност, која резултира из унутарње стерилности и непродуктивности.

Постоји још једно објашњење за отупљивање нашег инстинкта за опстанак: захтијеване промјене у животу биле би толико драстичне да људи више воле будућу катастрофу но жртве које би требало одмах поднијети.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

 

prometej.ba

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име