Сва патња коју многи људи осећају у великој мери лежи у чињеници да нису толико болесни, већ су одвојени од свега интересантног у животу, од свега разгаљујућег, односно лепог. Седе и јадикују због својих проблема, својих грехова, својих грешака, својих симптома, богзна чега, а могли би да седе и уживају на бројне начине. Обично кажу: ,,Сувише сам депресиван да радим то и то“. То је на неки начин истина, али није потпун одговор. Чак ни не покушавају, односно не покушавају довољно да обогате своје животе зато што мисле да је најбољи начин да се излече потпуно усредсређивање на проблеме. Али то није најбољи, већ најгори начин.
Усредсређивање на сопствене проблеме треба и мора да иде руку под руку са већим и интензивнијим интересовањем према животу. То интересовање може подразумевати уметност или многе друге ствари, али по мом мишљењу мора подразумевати и идеје. Не сматрам да је то само интелектуална разонода, у томе се не слажем са Александром Сатерлендом Нилом из Самерхила, који је премало нагласио устројство ума. Немам високо мишљење о чисто интелектуалном устројству ума, за разлику од обогаћивања ума. Питање постаје врло конкретно: шта сви читају? Рекао бих да особа треба да почне да чита значаjне књиге и да их чита озбиљно. Стичем утисак да је савремен метод читања усмерен на то да се не треба превише трудити, да читање треба да тече глатко, да траје кратко и да пружа тренутно задовољство.
Све то је, наравно, илузија. Ништа што вреди не може се учинити или научити без труда и без жртвовања, дисциплине. Читава идеја да се за осамдесет часова може научити свирање или било шта друго, осмишљена је само да извуче новац од људи. То је комплетна бесмислица, али то је дух који данас преовлађује чини ми се у читавој популацији и упркос чињеници да објављујемо много књига, број књига које се озбиљно читају, које остављају траг у особи која их чита, које заиста мењају живот, веома је мали. Зато је јако битно питање како неко чита и шта чита. […]
Одрећи се учења из величанствених ствари које је људска раса постигла у суштини је варварски чин. Сматрам да је то глупо. Али, човек себе лишава у име независности, у име одбацивања ауторитета, лишава се тога да буде нахрањен, напојен, да на њега неко утиче, да буде осунчан, а то је неопходно свим људским умовима како би се развили. Човек може бити вегетаријанац када је у питању храна, али ако је вегетаријанац у менталном и духовном смислу и одбија већину онога што постоји, тада ће се његов ум у великој мери испостити.
Ерих Фром – књиге Умеће слушања