По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.

Крсно име – слава, диван је израз православне вере, која је тако дубоко усађена у српској народној души. Слава је и нарочито обележје српског народа, јер се прославља само међу Србима (у целини узев). Циљ ових редова је да послуже правилнијем разумевању и достојнијем прослављању крсног имена.

Шта је слава?

Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.

За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они на дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).

Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.

Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским светитељима – као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).

Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.

Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.

Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.

Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.[2]

Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.

Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: „Где је слава ту је и Србин“.

Како су наши преци поштовали и славили славу

Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.

Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: „Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу!“ Или: „Помози Бог, срећна вам слава!“ Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.

Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља – него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.

Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома – светитеља чију су успомену славили – наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили – помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.

У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру,
да поштују њене светиње,
да прослављају крсно име – славу своју – јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност – име српско.

Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.

Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.

Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. – Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили – и како смо то примили од наших старих – ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.

Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се: „Незахвалност – то је ка’ оштрица мача, каткад сече главу и свога ковача

 

Пројекат Растко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име