Нешто велико и важно се догодило ових дана на светом Сабару СПЦ у Београду. Не бих о томе нашироко и надугачко говорио, било би много. Увек када је Архијерејски Сабор, на њему буде једно крстолико преламање црквеног живота СПЦ са свих континената. На Сабору се чују многе ствари везане за живот наше Цркве, за подвиге, за мисију, за сведочење Јеванђеља.

Оно што је на овом Сабору било другачије и ново, и посебан дар Божији, јесте промена титула појединих епископа СПЦ. Титуле наших епископа нису из многих разлога дуго времена мењане, а на ранијим Саборима су наговештаване више пута. Историјске прилике у којима Црква живи се мењају. На то највише утичу ратови и друге животне недаће: земљотреси, поплаве, а код нас Срба – сеобе и прогони. Када би се земаљске и историјске прилике нормализовале, и Црква би се враћала свом уобичајеном животу и мисији и многе ствари су се враћале у канонски поредак. Тако је сада дошло до потребе да се наше историјске титуле врате, из једноставног разлога што имају своју дугу црквено-историјску традицију, али и из потребе мисије и сведочења Цркве.

Наша нова титула, по одлуци светог Сабора, који је ево пре једног дана завршен, ће бити – Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански, али ће ова титула почети званично да се примењује када службено о томе добијемо писану Одлуку светог Сабора. Верујемо да ћемо од светог Синода добити и упутство, како и када нове титуле можемо примењивати и користити.

У сваком случају добијање ове древне титуле, лично сматрам благословом Цркве, и гледам на то као на заједнички допринос свих црквених делатника и свих наших верника кроз историју, а посебно оних од 1920. године, када је наша Епархија из статуса Митрополије, зарад јединства Српске Цркве, враћена у статус Епархије.
Титуле, као што знате, нису циљ саме по себи, оне су више призив на предано служење Цркви и своме народу, како мени као архипастиру, тако и свим члановима Цркве, почевши од свих крштених људи – царског свештенства, па до нижег и вишег црквеног клира и свих верника. Титуле нису ту да се гордимо њима, већ да их оправдамо својим подвигом и добрим делима.

Толико бих о титулама за сад рекао, верујем да ћете више моћи сазнати на спц.рс и на другим црквеним гласилима.

Нека Господ све благослови, да се заједно сви трудимо на пољу црквеног и духовног живота наше Епархије, да на тај начин дамо допринос њеном развоју и напретку, и тиме оправдамо титулу коју смо на дар од Цркве добили.

Живели и Бог вас благословио.

 

 

 

 

Преузето са ФБ странице Епархија Зворничко-тузланска

4 KOMENTARA

  1. У које цркве иду верници Срби који живе у Македонији? Ко руководи верницима у Македониј?

  2. Makedonija je puna pravoslavnih hramova u kojima se služi ista bogoslužba kao u pravoslavnim hramovima širom Srbije. Tim hramovima upravlja Makedonska crkva. Ne vidim šta tu nije jasno. Bog ne deli ljude na Srbe i Makedonce, pravoslavni pop kad kadi vernike ne pita ko je Srbin a ko Makedonac, pa da ih posebno kadi. U Carstvo božje nema posebno mesto za Srbe, posebno za druge. Lažu oni što kažu da za Srbe ima posebno mesto u raju. Tako da ne brini, slobodno se moli Bogu u Makedoniji kao da si u Srbiji.

    • Зашто је онда, ако је све једно, запело да мора да буде, засебна МПЦ.
      Док је то била,СПЦ, и ми смо мислили да је све једно…
      Неки су завршавали у затвору, због ; све једно је.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име