Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у Епархијском културном центру у Бијељини 23. августа 2023. године, у организацији Катихетског одбора Српске Православне Цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за верску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано саветовање за вероучитеље, које је поздравио домаћин сабрања, владика Фотије, чије уводно слово у целости доноси спархијска интернет страница eparhijazt.com:
– Драго ми је да смо данас овде заједно, вероучитељи из наше Епархије зворничко-тузланске и драги гости говорници. Већ сам рекао да ме лично, по наслову, највише привукла библијска тема, јер сам у богословијама предавао предмете из те области, а предавао сам више од 20 година што у Сремским Карловцима што касније у Богословији при манастиру Крки. Међутим, пре него почнем, морам рећи да, кад добијем задаћу да вас поздравим сваке године на отварању овог годишњег семинара, тада дођем у ситуацију да не знам шта бих рекао. Испред мене седе ученији људи који сигурно боље знају шта треба рећи. Шта ја да кажем? Синоћ сам размишљао о томе како направити увод који има смисла и да сви имате користи од њега. Навео бих пример како сам предавао у богословији. Када бих завршио једну лекцију, онда бисмо говорили о житијама светих, обично који се прославља тог дана, а интересантан је по нечему. Из тог разлога сматрам, ако сте у могућности по садашњим захтевима како се час дели, да оставите мало времена за разговор и питања, али и да нешто кажете о житију светитеља који се тог дана или тих дана празнује, а занимљив је посебно. Нека житија светих буду као неки додатак часу веронауке. Зашто то говорим? Зато што врло често и веронаука може да постане апстрактан предмет, теоријски предмет: чињенице испричам, дете одговори и то је то; док уз житије светих вера оживљава у срцима деце, али и код нас. Знамо како и протестанти причају неку високу теологију, науку са фуснотама, али човек се осети празан. Осећа да то није то. Житија светих су потврда Јеванђеља. Да нема светитеља у нашој Православној Цркви ми бисмо били слични протестантима, јер нема опита. Нема живог човека да видиш да то постоји чак и у наше време. Стога желим да наведем неколико примера и кажем неколико речи о њима, што ће вам можда бити од помоћи у настави.
Познато је житије старца Пајсија Светогорца. Како је он отишао на Свету Гору? Пре него је отишао тамо, он се припремао подвигом. У неком смислу у селу је већ био сматран монахом међу децом. Издвајао се другачијим начином живота. Није био у тренду, што би рекли. Није улазио у устаљене норме него је био изван тога. Деца су га прозвала Монах, јер је тако наступао. Био је из побожне породице. Постио је, молио се Богу и правио је чак неку своју спиљу у коју се повлачио на молитву. Видело се да се он у неком смислу припрема за монашки живот. Чим је одслужио војску и своје обавезе према држави, он је отишао на Свету Гору. За њега се слободно може рећи да је један од ученика Светог Пајсија Великога, који је живео у IV веку. Тако је живео у великом испосништву и подвигу. Велике је божанске дарове задобио. Шта желим да кажем? Тај младалачки период је добар пример за оне који предају млађој деци. Не морате причати цело житије него само онај део кад је био млађи: Ево видите, децо, ви можете да се угледате и на овакве примере. То је ваш вршњак. Имамо пример и Светог Саве како је живео пре одласка у Свету Гору. Тај дечачки период из житија њима може бити интересантан. Просто да им се постави као врлински критеријум. Неко православан да им буде узор, да им избијемо из главе те подстанаре, поп певаче и идоле разних врста, него да на њихово место поставимо заиста врлинске људе, светитеље који своју светост потврђују својим животом и канонизацијом од стране Цркве.
Други пример је старац Порфирије. Рекао бих још изразитији пример. Он је као дете од 12 година отишао на Свету Гору. Неколико пута је покушавао да оде. Борио се на разне начине. Враћао се. Плакао са родитељима. Врати се, па дође до Солуна, па нема пара, па се опет врати. Тек из трећег покушаја је отишао и одмах у пустињу Кавсокаливију. Ту су га прихватила двојица монаха, рођена браћа. Значи, дете од 12 година, из скромне породице, радио у бакалници, сиромашан је био, али је тежио монаштву. Зна се да је као мали правио метаније. Припремао се за монашки живот и кад је дошао на Свету Гору он је духовно процветао, јер је то било оно што је он желео. И тако га је Бог наградио, врло рано, великим божанским даровима. Већ у 17. години он је добио дар прозорљивости, што обично монаси добију пред крај свога животног подвига, кад су већ прошли све врсте искушења и борби. Касније је, нажалост, морао да напусти Свету Гору, јер је имао проблем са влагом тамо и провео је практично већи део живота служећи у капели при једној атинској поликлиници, што је већ друга тема. Дакле, деци би било интересантно како се то један дечарац, тек дванестогодишњак, бори за Христа, како се бори за Царство небеско, како бира праве вредности. То је димензија коју треба деци истаћи.
Старац Тадеј Витовнички је сличан пример, али из Српске Цркве. И он је као дванестогодишњак отишао у манастир Витовницу. Био је слабог здравља и лекари му нису предвиђали дуг живот. Међутим, каже старац Тадеј: Ја сам тад размишљао, најбоље да ја одем у манастир и да послужим ово што имам времена, па како ми Бог да. Тако би. Дошао је у Витовницу и био искушеник код Амвросија Миљковског, руског подвижника кога су бољшевици протерали из Русије. Значи, и он је као дете дошао у манастир и постао је велики духовник нашег времена. Такође је имао дар прозорљивости што многи не знају.
Шта желим да кажем? Постоје примери којима можемо децу да почувамо. Житија светих нека буду нешто што ће деци повезати теорију и праксу. Треба да им говоримо о савремним светитељима који су скоро наши саврменици како деца не би помислила да су житија светих неке измишљене причице. Значи, људи нашег доба као пример деци: поменути старци Пајсије, Порфирије, Тадеј, Нектарије Егински и други. Мислим да би то била додатна вредност и квалитет у настави. Увек може да се остави пет минута часа да се говори о дневном житију. Ево, данас је Свети архиђакон Лаврентије. Кад су његовог учитеља повели на страдање он је рекао: Оче, где ћеш без сина?! Велике је муке после претрпео за Христа. Значи, увек повезивати веронауку са дневним светим из Пролога да би, колико је могуће, превазишли само теоријску причу. Слова убијају! Мора се показати пример. Мора се показати жив човек. То је битно.
Друга битна ствар, коју је споменуо и отац Синиша, јесте да ми уствари сведочимо својим животом нашу православну веронауку. Ми нећемо деци бити ауторитет ако она чују да је тај вероучитеља који им предаје такав и такав. Старци су говорили да породице васпитавају децу својим примером. За децу, каже старац Пајсије, треба мало речи, много примера и много молитве. Много речи не вреди. Тако примером почавајмо и децу на веронауци. Деца знају како ми живимо и који нам је систем вредности. Знају они и више него што ми мислимо. Реч коју изговарамо неће их преварити, него личним примером и љубављу према њима ћемо донети плод веронауке. Ако ја дођем на час, избифлам шта треба и намргођен одем, као што сам и дошао, нема ништа од тога. Ја сам видео дивне професоре у богословијама, али их ђаци нису радо слушали. Некако, или су осећали страх или нису имали неку унутрашњу слободу да нешто питају, да се развије дијалог. То је потребно. Љубав је свеза савршенства. Ако вероучитељ има љубави према деци и не ради то из кулука, или је незадовољан што има мало часова, или зато што је он на селу, а други је у граду – то ће деца осетити на настави и неће бити добро. Ако ништа да будемо бар задовљни на часу због те деце и због њихове радости. Увек је потребно да водимо дијалог са децом. Ако нешто није јасно да додатно појаснимо. И опет, да покушамо примерима из житија светих да оживимо веронауку.
Круна веронауке је довести цео разред на свету Литургију. То је смисао. Ако одвојимо веронауку од Цркве и она постане само још један школски предмет, а знамо да ђаци највише воле звоно – кад звони, то је за њих слобода – не можемо да их оставимо само на том теоријском нивоу, него морамо навести примере из житија. Ево, један: Старцу Пајсију у келију дошло повређено маче. Старац размишља шта да ради и како да му помогне, јер је волео животиње. Узме закрсти га једном, закрсти га други пут. Ништа. Маче и даље болесно. Једва се вуче, ко пребијено, што би рекли. Тек кад је рекао: Е, калуђеру толике године си на Светој Гори и не можеш помоћи ни обичном мачету, одједном мачету би боље. Тек кад је почео смирено да мисли о себи могао је да помогне некоме. Има и пример код Светог Макарија Великог. Дошла му хијена и донела слепо младунче. Он га закрсти и оно прогледа. Дакле, примере треба користити, јер то нису бајке. То је реалност. Наравно, примере треба тражити и према узрасту деце. Ми имао три часописа у епархији. За ниже узрасте Православни основац, за средњошколце Боготражитељ и за одрасле и већ формиране вернике имамо Животворни Источник. Уметност је сама по себи да вероучитељ зна на ком нивоу да говори да би га деца могла разумети. Ако хоћу да оставим утисак да сам учен могу да се служим разним фразама и цитатима. Потребно је да деца знају да долазимо са љубављу, да желимо нешто да их научимо. Веронаука је нешто што има везе са спасењем душе, са спасењем човека, са спасењем света. Деца треба да буду свесна да то није предмет као и сваки други који се бави неком специфичном облашћу. Не, веронаука је свеобухватна. Тиче се питања живота и смрти, питања будућности, питања вечности и спасења.
Епархија зворничко-тузланска
