УВОД

,,Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1ТИМ 2; 4)Овај стих сведочи о божанској жељи да се човек спасе. Знајући да је душа та која тежи ка оном исконском и вечном, оци цркве покушавају на све начине да допру до савременог човека. И кнез Владимир руски ,,сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу. То побуди Владимира да се крсти и да крсти народ свој” (Велимировић, Н. Пролог. 1984. стр. 542). Као што је велики кнез руски био жедан вере, тако је и живот савременог човека данас неминовно испуњен потребом за правим исконским вредностима. Пример оца Гаврила, манастир Лепавина, (Хрватска) и братства манастира Тумане, (Србија), показује спремност наше Цркве за обновом сакралних места применом иновација и оригиналних идеја, привлачећи све већи број посетилаца што доводи до значајне

ДУХОВНИ И ЕКОНОМСКИ ПОДУХВАТ БРАТСТВА МАНАСТИРА ТУМАНЕ

Археолошки налази сведоче да су посете сакралним местима обичај који се практикује од када постоји сама религија. Посете манастира као форма туризма, засноване на слободном времену и вишку материјалних средстава и мотивисане различитим, не искључиво религиозним поривима, од радозналости до жеље да се упозна сопствена или туђа културна баштина, у Србији спадају у млађу грану туризма. Као угледни и позитиван пример може нам послужити манастир Тумане код Голупца чије је братство направило пажње вредан пионирски корак у развоју и религијског туризма и манастирске економије која представља важан сегмент манастирског живота. Младо монашко братство које је у манастир Тумане стигло 2014. године затекло је манастирску инфраструктуру у запуштеном стању. Обнова манастирског живота, култа светих Зосима Синаита и Јакова Туманског, светитеља чије мошти се чувају у манастирском храму, и инфраструктуре, текли су паралелно. Наравно, најпре је обновљена црква, потом конак, манастирска воденица и други пратећи објекти. Тако је настао јединствен концепт угоститељске понуде у Србији ‒ посетиоци манастира у гостопримници бивају послужени храном и пићем, а заузврат, без обавезе, као знак захвалности, могу да оставе добровољни прилог за обнову манастира у висини коју сами одреде. Храна се већим делом обезбеђује из манастирске економије: рибњака за узгој пастрмке, пластеника са поврћем, пчелињака и воћњака, а месо и млечни производи узгојем стоке. Гастрономску понуду употпуњују печурке и дивље воће из околне шуме и ракија из сопствене дестилерије. Капацитет објекта је зими ограничен на педесет гостију одједном, а лети може да прими и до четири стотине.

Поред ове несвакидашње угоститељске понуде, туристички садржај употпуњује и мини зоолошки врт са домаћим и дивљим, егзотичним животињама (птица ему, ламе, овце, козе, магарци, патке, домаће свиње, краве, кокошке). Овај сегмент туристичке понуде је намењен најмлађим посетиоцима. Родитељи који из духовних потреба посећују манастир понекад имају проблем са анимацијом својих малишана чија су пажња и интересовања, природно, другачија од родитељских, у чему им монаси и друго манастирско особље помажу на овај начин.
Обновом испоснице светог Зосима Синаита, која се налази на око 800 метара од манастира, и уређењем пута који води до ње, понуда је обогаћена и рекреативним (шетња до испоснице кроз шуму) и крајње ретком врстом едукативног туризма. Могућност упознавања са начином живота монаха отшелника у 14. веку представља изузетну реткост. Важно је напоменути и да се манастир налази на мање од два сата вожње од Београда, на ободу националног парка Ђердап и само 6 км удаљен од средњовековне тврђаве Голубац.
Студија случаја, свакако, не би била потпуна без сагледавања проблема са којима се манастирско братство суочава бавећи се туризмом и недостатака оваквог концепта туристичке понуде, као и предлога могућих решења за неке од њих. Манастир Тумане није уврштен у евиденцију Туристичке организације Србије, нити Туристичке организације Општине Голубац. Концепт рада гостопримнице, неуједначеност посете у зимским и летњим месецима и њена локација не остављају могућност ангажовања сталног професионалног особља. Овај проблем би делимично могао бити решен сарадњом са општинском туристичком организацијом и најближом средњом туристичком школом. Издавање дозвола за изградњу пратеће инфрастуктуре (паркинга, уређење корита потока који протиче између манастира и гостопримнице и сл.) представља још један од проблема иако се манастир Тумане не налази на Листи културне баштине УНЕСКО-а ни националног Завода за заштиту споменика културе, нити би изградња поменутог нарушила околину и амбијент. Усклађивање монашког живота и потребе за миром уз истовремено отварање према спољашњем свету на различите начине, укључујући и бављење туризмом, није нешто немогуће, непознато и несврсисходно. Помоћ туристичких радника и образовање клира и теолога у туризмологији је неопходан почетни корак.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА,,Господе, Боже наш, који си својом благодаћу из пуноће крштења осветио оне који у тебе верују, благослови и овог младенца, и нека сиђе твој благослов на његову главу. И као што си преко пророка Самуила благословио цара Давида, благослови и главу раба свога руком мене грешнога, посети га (је) својим Духом Светим, да напредује у узрасту и доживи дубоку старост, да ти узноси славу и да види јерусалимска добра у све дане свога живота” (Мо-литва на крштењу. Требник. 1998. стр. 32).
Из студије епископа Стефана Шарића о верском туризму – ВЕРСКИ ТУРИЗАМ – ПРИМЕРИ ПИОНИРСКОГ ПОДУХВАТА МАНАСТИРА ЛЕПАВИНА И ТУМАНЕ, 2017. – СИТКОН.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име