Не знамо ни дана ни часа када ће Син човечији доћи а заправо тај састанак времена за нас у личном смислу јесте сусрет са самим Господом и представља час наше смрти који ће свакако доћи. Оно што је заиста извесно то је да наступање времена тог часа за сваког од нас неће да се обзнани. Дакле, не знамо ни дана ни часа а сви смо од пропадљиве материје и материјала и просто Господ нас опомиње и упућује да не смемо да заборавимо ту чињеницу да ћемо умрети.

То су Свети оци називали „сећање на смрт“.

Тако су они саветовали хришћане и подвижнике да се сећају смрти. Не да би се нечега сећали лошег и да би ми нешто сад у смрти гледали велико, него да се сетимо да смо пропадљиви. Јер ова наша природа таква каква јесте у овом садашњем стању, палом и огреховљеном, она вуче себично за себе и труди се, како човек тако и свака животиња, живуљка, труди се да опстане, да преживи, да се бори. Храну да узима, да дише, да стиче, да се обезбеди…

Ипак, оно што је истина јесте да на тај начин човек не може да победи смрт. Истина је да пре или касније он потроши самога себе или се деси некаква несрећа или Бог зна шта, наиђе болест и старост и човек не може да превазиђе смрт. Међутим, Господ је тај у чијим рукама јесте живот и само у заједници са Њим ми можемо победити смрт. Он нам је обећао васкрсење и обећао нам је живот вечни. Али ако будемо стално следовалиту ту логику нашег тела и само мислили себично о себи, покушавали само новцем, храном, некаквом влашћу или неком удобношћу, или на било који други начин, да себе обезбедимо а заборавимо да се истински живот налази једино у заједници са другим, са Господом и у љубави, нећемо превазићи ту смртну реалност овог палог постојања.

Дакле, тек када волимо Господа и кад Он уђе у наш живот, ми на тај начин постајемо бесмртни. Иако морамо кроз смрт да прођемо, као што је и Он прошао. На тај начин ми стичемо благо које „мољац не једе и рђа не квари“ тако што постајемо пријатељи Господњи.

Господ нас зато и опомиње да се присећамо и подсећамо смрти. Да не смемо да подредимо ту логику нашем биолошком преживљавању. Да нам не буде наш себичлук пречи од другога. Време нам пролази, Господ не улази на силу у наш живот. Ми треба да Га оприсутнимо у нашем животу тако што  ћемо да се сећамо Господа. Тако што ћемо да будемо свесни своје смртности, своје греховности и да што пре притичемо у Цркву на покајање.

Да долазимо редовно у Цркву и да се причешћујемо. Јер онај који се причешћује, он има заједницу са Господом и ако му се нешто деси он иде право ка Христу. Како Јеванђеље сведочи: не иде на суд него из смрти прелази у живот.

Дакле, сваки дан да се молимо Господу: када идемо на посао, када устанемо из кревета да се помолимо, када на послу радимо, када ручамо, када лежемо. Када имамо сусрете са другим људима да се сетимо да то није тек обичан сусрет јер у другом човеку ми можемо да препознамо и познамо Бога. Христос је постао човек, зато и сваки други човек јесте икона Христова и волећи тог другог човека ми волимо заправо Христа. А тога треба да се сетимо. Треба да желимо Христа присутног у нашем животу и онда ћемо Га заиста и оприсутнити.

Каже старац Пајсије да једна смирена помисао може да нас одмах одведе у рај, као што нас једна горда може низвести у пакао. Тако и ми да искористимо наш живот да се сећамо, да се подсећамо и да направимо мало те прекиде између наших обавеза, брига, проблема и да кажемо – стани, бриге мора да буду и да прођу. Али доћи ће дан кад више неће бити брига, кад ће доћи Бог по своје. Дај да ја мало видим где се налазим, Боже помози ми, види ме какав сам, грешан сам, никакав, требаш ми у животу.

Присетимо се Његове љубави коју нам је дао. Присетимо се Његове жртве. Заволимо Господа, јер циљ наш јесте да заволимо Господа. То је сврха. Он је Онај који нас води, који је наш пријатељ, који нас љуби и који нам жели добро. Ми пропуштамо ако заборавимо на Господа због наших брига, које морају у овом животу да дођу и да прођу.

Зато обезбедимо у том нашем животу простор за Господа. Изборимо се за то некако. Да постимо пост, да долазимо у цркву, да читамо Свето писмо, читамо дела Светих отаца, да се односимо са љубављу једни према другима. Да Га стално тражимо у животу, то је заптаво та будност о којој Господ говори.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име