Манастир је место подвига. Шта значи подвиг? Која је суштина подвига и који је циљ подвига? Ово вам говорим зато што данас многи то не разумеју, па подвиг схватају од прилике као борбу против материје и борбу против телесног. Међутим, то није суштина подвига. Таман посла да ми можемо без тела и да можемо без материје. Наш Господ Исус Христос је постао човек и васкрсао је у телу; што ће рећи у ствари да је тело драгоцено и да ми не можемо постојати без тела. Тако подвиг није борба против тела. Подвиг је борба против страсти, које нас онемогућавају да ступимо у заједницу са другим човеком. Јер кад не можете да одолите храни тад је нећете поделити са другим, нити ћете дати другом човеку који је гладан да једе. Или ако сте огрезли о новцу и ако сте подложни томе, нећете другога помоћи, нећете остварити заједницу са другим. И тако редом све страсти које нас одвајају, односно нас спречавају да имамо један однос са човеком. И ако преко страсти понекад (а то бива преко телесних страсти) и остваримо однос са другим човеком, то није однос слободе и љубави, то је однос користоса, зато што видимо корист у томе и наслађујемо се тиме, па кад нам прође та наслада онда у ствари заборавимо тог другог.
Дакле, суштина подвига јесте да у ствари сузбијањем страсти наших ступимо у заједницу са другим. А циљ подвига је да уђемо у литургијску заједницу, јер управо у литургијску заједницу улазимо не само са човеком, што може да се оствари на неком социјалном плану, мимо Цркве, већ улазимо у заједницу са Господом који је ту присутан у Светој Литургији распети, васкрсли Господ. То нам сведоче Јеванђеља. И када год се Господ јавља васкрсли, Он се увек јавља у Литургији. Дакле циљ подвига је да уђемо у Литургију, а улазимо пре свега кроз крштење којим нас Дух Свети уводи, ми остварујемо заједницу са Богом и на тај начин превазилазимо тај првородни грех, јер суштина нашег греха првих људи па и нас свих је да се одвојимо од Бога и да се одвојимо од другог човека и да себе прогласимо Богом. То је оно што данас називамо егоизмом и што мало људи може да се ослободи тога. Ми сви некако тежимо и хоћемо да Богујемо и најрадије да осуђујемо друге, да они нису добри а да смо ми једини који смо важни и који смо по неким правилима.
Међутим то је суштина првороднога греха и свакога греха. И зато уствари подвиг води у заједницу, Литургијску заједницу, јер без тога џаба је и да се подвизавамо и да остварујемо заједницу са другим људима. Можемо на тај начин да градимо једно социјално друштво, праведније али нећемо стећи живот вечни. Зато што живот вечни зависи од заједнице са Богом. Наравно, у Литургији та заједница са Богом будући да као што рекох, Господ наш васкрсли се пројављује у Литургији као многи јер ми се крштењем поистовећујемо са Њим. Тада у ствари је немогуће доћи у заједницу са Богом мимо човека, зато што смо ми сви у Литургији људи и нема Литургије без нас. Зато Господ и каже, сваки онај који каже да љуби Бога а мрзи на брата свога – лаже.
Зато то добро да знамо дакле сви, не само они који су у манастиру, него то је на сваком човеку, сваком Хришћанину да се боримо против страсти да остварујемо заједницу љубави са другим човеком и да све то уводимо у Литургију. И ту да буде тај наш последњи циљ.
