Sažetak. I savremeni čovek je naslednik celokupnog Adama; učesnik u zajedničkoj peripetiji ponovljenoj bezbroj puta, na bezbroj mesta i na bezbroj načina; u potrazi za Ocem i Bratom i Duhom; za izgubljenim Rajem i blaženstvom; za sobom obnovljenim, vaskrslim, oboženim; za Crkvom – Telom Ovaploćenoga Logosa; za Drvetom Života – Hristovim Telom i Krvlju: Hranom i Pićem besmrtnosti. 

 Ključne reči: Sačovek, zone gladi i žeđi, epiderm, prosvetljenje, laterna, jezici, argonauti, narko-spiritual, pokajnik, ekološki grešnik, kreator, star, svetitelj, liturgičko biće, medijsko telo, leben, kancer, psovač, kič i šund, kreativna igra, selfovanje, herem, holokaust.

 

Shodno svetom Grigoriju Bogoslovu, ovu osvedočenu  Tribinu Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu mogli bismo nazvati filosofskom; i još, Tribinom za filosofsko sveštenoslovlje.

Poslušanje nas kao večerašnjeg predavača bilo bi da besedi, a ne da nagovara na slušanje; da besedi o savremenom čoveku i njegovom dobu. Opet bi njegovo bilo da iz fajlova sećanja i hrpe pisanog materijala pokuša da oživi našeg savremenika: da ga locira, i postavi u centar savremenog hronotoposa.

U uvodnom delu neka bude rečeno da je svet uvek bio zona gladi i žeđi za smislom, bez obaziranja na to što su ga poslenici prečesto i kukoljem zasejavali. Sva novija epohalna traganja: Sholastike za sveznanjem; papizma za univerzalnim iskupljenjem čovečanstva pomoću centralizovane moći; protestantske Reformacije za oslobođenjem od tiranije papinskog i carskog novog ruha; rimokatoličke Kontrareformacije kao osvete zbog raskrinkavanja njenog plana sakralizacije i ozakonjenja trećeg iskušenja ili zemaljskog carstva u Crkvi; Prosvetiteljstva kao čežnje za vukoličkim panteizmom, suverenom enciklopedičnošću i dvojstom morala; dečijih revolucija radi otimanja dostojanstva od svojih otaca i osvajanja njihove ljubavi; materijalizma kao raja na zemlji i planete bez Spasitelja i spasenih, – učinila su samo smislotražiteljstvo savremenog čoveka nedostižnom utopijom i preskupom kapitalnom investicijom, koju baš nijedna generacija nije mogla da preživi bez potresa i regresa, ali i bez reka prolivene krvi u svakom vremenu, na nekom od meridijana obagrene planete Zemlje.

Za sve ovo potrebni su nam pisci da kao stvaraoci oblikuju likove po modelu svojih progonosa ili predaka, idući do protoprogonosa Adama. Ako je to tako, onda je i pripovedač Ivo Andrić, jedan od poznavalaca genealoške nautike. U vezi sa njom, podjednake je važnosti stvarnost genealogije i njenog čitanja i tumačenja, s jedne strane, i stvaralaštva po inspiraciji i arhetipu, s druge strane.

U saglašavanju sa temom, i u podsticanju da se ona isprati do kraja, treba potegnuti za specifičnim vokabularima: primarnog teološkog jezika i govora, pa jezika i govora umetničkih, svetlopisnih, himnografskih, filosofskih, naučnih, digitalnih,…

Predanje o Gospodu Hristu kao ovaploćenoj Istini, i o Njegovom Domostroju Spasenja nasušna je vodilja svakom savremenom hrišćanskom teologu i teologu hrišćaninu, a zatim i našem savremeniku i njegovom vremenu; izvesno, svima žednima prosvetljenja. Da bismo predstavili odnošenje, na primer svetlopisa ili sedme umetnosti prema hrišćanskom etosu,  možemo se pozvati čak na 16 vekova staro svedočenje dvojice svete braće, Vasilija Velikog i Grigorija Nisijskog; ali, kasnije o detaljima.

A načelno govoreći, zahvaljujući sočivu gledalac ima osećanje lične isparcelisanosti svega, pri čemu i svudaprisutnosti. Mnogi teoretičari su pisali o čudesnoj moći sočiva i laterne, koji stvaraju totalnu iluziju života u pokretu, ili poniru u dušu stvari. Štaviše, tu svetlopisnu stvarnost neki su nazvali nečim višim od života. Svetlosna pisaljka, po rečima slikara Peđe Milosavljevića, vodi gledaoca od pakla kroz unutrašnjost Zemlje do dna mora, i od dna mora do nebesa. Marsel Lerbije opet, pripisivao je svetlopisnoj mašineriji posedovanje inteligencije. Žan Epsten video je u njoj demonsko delo, dok joj je Ričoto Kanudo pripisivao božansku moć stvaranja. Rober Breson pak kaže da iako laterna ne misli, jer je ona obično prozorče, sama ipak hvata realno u letu. Ona u jednom trenu daje ono što slikar, vajar, pisac, bogoslov racionalista ne mogu da zabeleže; jer ona registruje ono što naš duh ne bi mogao da percepira…

Od stvaralaca svetlopisaca, jedan od njih, Bergman, u ime svih umetnika tragao je za tajnom i načinom oličnosnjenja. I to tako što je postavljao aktere da žive i u istorijskim i u mitološkim pričama. Otuda su oni javno ispovedali sav smisao i besmisao nesvesnog, podsvesnog i nadsvesnog, i svega onoga što se preplitalo u njima i oko njih. Kako stoje stvari na ruskoj strani u vezi sa našim dragim mnogonapaćenim, mnogogrešnim, mnogoranjivim i mnogogovorljivim savremenikom i sačovekom? Rusi su našli snage (Tarkovski) da uteše svakoga čoveka, da ga podsete da je on čovek koji igra i pleše, čovek koji leti, čovek molitvenik za sav svet, čovek vaskrsenja, čovek budućnosti koji može da napreduje ka onome što ga produbljuje i prevazilazi; i naravno, da poseduje nadahnuće za pronalazak gnoseološkoga ključa u stanju nemoći i grešnosti. Otuda i kredo našeg sačoveka: Kajem se, dakle jesamAko li se pokajem, biću. A kada se neki drugi svetlopisci (Linč, Ferara), koji imaju jak bogoslovski naboj, pažljivo ispregledaju, odmah nas vežu za savest; i to u jednom svetu korumpiranih institucija, sve do narko-spirituala.

Koje osnovne misli izranjaju iz opusa pomenutih svetlopisaca? Misli da pokajnički krik označava kraj svake umetnosti i početak podvižničkog ćutanja; da svačijem uzrastu u grehu stoji nasuprot uzrast u pokajanju; da ne stoji tvrdnja: grešim, dakle jesam, već: kajem se, dakle jesam; takođe, da niko i ništa, pa ni filosofija, ne može da skrca naše hristološko jezgro; da je život proveden van molitve život proveden u ropstvu pomisli i imaginacija; da ontološka pretpostavka ličnosti  i relacije i zajednice jeste ljubav kao u ogledalu, i da će njeni plodovi biti stajanje licem k licu i srcem k srcu onda kada se zlo bude povuklo, kada ono bude bilo neutralisano.

Kada se ontologija medija i scene obesvećuje, ona se premeće u onkologiju medija i komunikacije. Naš savremeni čovek argonaut, na svim stranama izgara komunikacijski. O tome kako da se on zaštiti, govori najizuzetniji svetitelj naših dana i podneblja, imalac dara sveznanja, sveti starac Porfirije.  A on o tome govori u knjizi koju je ponašio njegov duhovni sin i satrudnik, episkop bački Irinej, obdaren polignozom i izrastao u velemajstora komunikacije.

Virtuelna apokalipsa ne prestaje da progoni našeg sačoveka. Ona se pokrenula iz sveta filmopisa i televizije. Ovi mediji su zatim i sve tajne i nedopustive grehe učinili javnim, kolektivnim i dostupnim, sankcionisanim, opravdanim i bajagi estetskim, bajagi naprednim i bajagi korisnim.  I što je klasični čovek više slabio, to je virtuelni, mehanizovani, mutirani, genetizovani, sintetizovani, estetizovani, erotizovani, pervertovani, digitalizovani, biočipovani, pa i demonizovani čovek na kraju, počeo da jača i nadjačava. Pornografija u umetnosti ravna je vromografiji, a ova praktičnom senzitivizmu i kriminalu, te mazohizmu, vampirizmu i kanibalizmu. Strasti duše i tela su pojava obeslovešenja u procesu. Duša tome saobražena zauvek kreće putem zla i napredovanja u zlu. Ono što smo najavili u vezi sa rečju svetoga Grigorija Nisijskoga neka se sada čuje kao njegovo rasuđivanje o primoranosti duše na stalno pogoršanje i stalno napredovanje ka sve nečasnijem i gorem: „Duša  koja se jedanput stropoštala s visine blagodatnog življenja u ambis strasti ne može da se zaustavi na nekom stepenu poročnosti nego se preko sklonosti ka strasti pretvara od slovesne u beslovesnu, a od ovoga dostiže dalje do bezosećajnosti biljaka. Bezosećajnom pak blisko je bezdušno, a njemu posleduje nepostojeće. Tako se, uopšteno govoreći, duša ustremljuje ka sebeuništenju i nebiću.“

Naš sačovek je čovek Istoka i Zapada. Više Zapada, jer je dominantniji  i probojniji. Sav rimokatolički svet u italijanskom neorealizmu i u francuskom novom talasu predstavljen je kao svet duboke pokajne tuge i žeđi za ličnošću, pravdom i nadom, ljubavlju i istinom. Zato je Sartr, između ostalog i pisac tekstova za svetlopis, izustio reči: „Tražio sam oca, a oni mi utrapiše sudiju!“ Naučnom preciznošću je pokazano da ni jedna strast ne vodi izlazu, nego bezizlazu. To onda znači da je stanje ostrašćenosti stanje bede i praznine, gladi i žeđi; da se glad i žeđ dakle ne utoljuju i ne gase vrelim peskom i uljem. Ove mučenike savesti i ontologe i onkologe estetike inače razjeda nemogućnost opštenja. Sama čežnja za opštenjem ovde se dovodi u pitanje i u sumnju zbog perverzibilnosti strasti.

Naš savremeni čovek je eksploatator jezika. Preobraćeni u hrišćanstvo Indus Sundar Sing, jedan od prijatelja Indusa svetoga vladike Nikolaja upozorio nas je rekavši da je savremeni Evropljanin hrišćanin od čela do ustiju. A jezik stvaranja trebalo bi da bude pokretan ljubavlju, eda bi se čovek sav pokrenuo i postao biće ljubavi; jer ljubav je i koren jezika, i njegov pokretač, i njegovo ovostrano i onostrano, njegov gospodar.

Svetlopisna američka antropologija iznedrila je u ovom kontekstu stara i starletu. Evropska antropologija opet, iznedrila je kreatora, dok je slovenska iznedrila psovača svetinje i svetitelja. Bogoslovsku temu značaja angelologije danas, kojom je savremeni čovek opsednut, nemački umetnici su origenovski zamislili kao prezasićenost anđela ljubavlju Božjom, pa zbog toga i od dogme nezavisno sozercanje i ljudskog i Božanskog bića. A zarad originalnosti priče i zapleta, oni su je iskarikirali zavišću anđela prema Bogu i ljudima; celu je sveli na želju anđela da u ljudskom obličju doživljuju peripetiju ljudskih junaka na zemlji (serijal West World). Ono što bi nas baš ovde moglo da zabrine, uzimajući u obzir svu planetarnu medijsku okupiranost ad ekstra i ad intra, jeste činjenica da svetlopisne umetnosti sve više naliče magiji; sve otvorenije pretenduju na jedan od prestola u panteonu novokomponovanih religija sa kultom i žrtvama. Međutim, samo je molitva kadra da našu voajersku civilizaciju koja ima svoju krilaticu svi gledaju mene, preobrati u krilaticu: Bog gleda mene, i sve nas!

Da zapečatimo kazivanje o našem savremenom čoveku i o njegovom slikovnom prostoru rečima koje se pripisuju svetom Vasiliju Velikom. Ono kao iskaz o nastanku i prijemu pokretne slike do danas ostaje neprevaziđeno: „Ne polagati oči … na prizore tela koja šalju bodilo naslade… Čulo vida grabeći hitro um, ušunjavši se magnoveno u treptaju oka hita na mesto greha, baca strasni pogled, prima utisak slike lepote, u trenu ga rasejavanjem duhova utiskuje u mozak, duša se naslađuje likom, oslobađa svoj poriv i želju u odaji srca, i bez svedoka čini sagrešenje.“ Iz citiranog teksta se nameće zaključak da je đavo veoma srodan uobrazilji, i da on nju koristi kao oruđe zablude.

Naš sačovek sa bezbroj antena okrenutih prema svim stranama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, ima probleme sa šundom. Kič ga takođe pritiska, pa je primoran da stvori, da formuliše celu jednu ontologiju kiča i šunda. Svugde oko nas vlada tiranija kiča i šunda, pa je i naš pogled traumatizovan. Kič i šund kao dva načina lišajnog pristupa supstanci oblikovane stvarnosti: umetnosti, zanatstvu, formama svakodnevnog življenja, tek su se u post-nuklearističkim epohama razgovetno ispoljili kao ikonoklazmični, kada su i zastrašujuću silu legalnog krivotvorenja ikone Carstva Božjega projavili. Naš self-dizajner bljutave kič-i-šund-ontologije postao je zagriženi apologeta opstanka u linearnoj perspektivi. Shizme primarne, sekundarne i tercijalne prirode, te parovi: ličnost – atomka, oboženje – ogrehovljenje, anđelsko – demonsko, rođenje – smrt, ljubav – mržnja, dobro – zlo, lepo – ružno, dobrobitije – pelinbitije, Crkva – stihija, ispunjuju svaki tren našeg bitovanja. Kič i šund svojim performansima artikulišu sav podijum za nastupe jurodivog i dvorske lude, komičara i klovna, eda naše kosmičke oči ne bi usahnule od gledanja u dekor. Međutim, dekor dominira. Šta se pri tom zbiva s ljubavlju i erosom? Maratonske promocije ljubvenih zapleta i raspleta na podijumima imperije kiča i šunda učinile su talenat ljubavi i erosa najapstraktnijim i najnedostižnijim u njegovoj beskrajno dugoj istoriji. Performansi neonskog i silikonskog lebena, neonske estetike i dizajniranog tehnološkog belog pakla-praha čine da ljubav i eros takođe postanu najapstraktniji od svih pojmova, i najređi od svih doživljaja.

Samo se nepreobraženi lik ne odupire karikiranju – ikonizovani lik mu odoleva, nadahnuće takođe. Koliko je na njega, na lik, tek bio ponosan naš moderni vek, vek ljudskih prava! Međutim, raslojavanju našeg lika dali su svoj doprinos sezonski dizajneri kiča i šunda. Doduše, njihovim plimama žestoko su se opirali mnogobrojni savremeni stvaraoci, protagonisti i duhovnici: među njima naročito najosetljiviji: sveti vladika Nikolaj, pa prepodobni ava Justin, Sofronije Saharov, Grigorije Krug, odnosno najizuzetniji Porfirije. Šta se istovremeno zbivalo na drugoj strani? Recimo kod književnika  Harolda Pintera, filosofa i megdandžije Noama Čomskog i radikala Stenlija Kjubrika, pa oskarovca Felinija, pa lidera Nezavisne Demokratske Republike Televizije Majkla Mura? Mi im dugujemo blagodarnost za neustrašive nastupe u frontalnim diplomatskim ratovima protiv državnih zločina i korporacijskog kriminala vršenim širom planete. Za stavove protiv kiča, šunda, fašizma u politici i medicini, u poslovništvu svakodnevice, u umetnosti, medijima i našem sveukupnom životu, postradalom najviše od jastija i pitija, odnosno črevougodija, gortanobjesija, beloga đavola u prahu…

Naš sačovek voli rizike svih vrsta, on korača kroz smrt kao po oštrici žileta i mača. On čini pokušaje nastanjenja smrti u svojoj sredini kao što bi se radilo o članu obitelji. Razlika između američkih stručnjaka za pitanja smrti, konstrukciju i balsamovanje leševa i za pogrebne usluge onih koji su se udružili radi pomaganja ucveljenim porodicama, s jedne strane, i Agorija, pripadnika indijske sekte koji upražnjavaju ritualno konzumiranje svih izlučevina i mesa ljudskih leševa radi prevazilaženja svake razlike između čistog i nečistog, s druge strane, ne predstavlja nikakvu razliku po pitanju trajnog smisla psihološkog, estetskog i ontološkog. Zaludan je dakle čin uvek iznova afirmisati stare smrti kao izelice. Zalud odugovlačenje sa njenom predajom. Samo se ovo primarno zaboravlja, da je smrt davno već sva satrvena u susretu sa Hristovom smrću i vaskrsenjem; Njega lavića iz Judinog plemena.

Smrt, koja je praktično postala aktivni član naših domova i porodica, sve češće, i do masovki preko raka i kancera stupa preko našeg praga. Njega je pak, naročito  izučavao starac Porfirije sa Oroposa, i o njemu govorio ovako: „ Ja sam izučavao rak i zapazio sam dosta pojedinosti. Rak se mahom javlja kod ojađenih duša, kod nemirnih ljudi napaćenih raznim događajima i pritisnutim brigama. Kad oboliš pa ti kažu da je u pitanju rak, potpuno se predaj Ljubavi Božjoj, umiri se, budi spokojan, ljubi svet, ljubi sve, sav se pretvori u ljubav i u blagodarenje Bogu, neka tvoja duša bude sveta, pa kada ti duša postane sveta i prikuči se Bogu i postane mir, tada će se ceo sklop organizma umiriti, i rak će, ako ne bude izlečen, makar ostati tamo gde je.“

Naš savremeni čovek voli i da se pokazuje, da se selfuje, da se hvališe svojim izgledom. O čemu se tu radi na pozornici? Da je dekonstrukcijom i dekompozicijom klasične estetike dobijeno muško – žensko estradno super telo, ili super model, i da se ono na estradnom globalističkom  prelu izlaže na kultni način. Tehno-lepota post-nuklearističkih i sajnsfikšn polova prilagodljiva je, i za namensku je upotrebu. Ono je varijabilno, i služi za svaku specijalizovanu i globalnu promenu. A sve to, čini se radi njegove kompatibilnosti sa potrebama budućih sinkretističkih religija.

Monetarnu osnovu i dekonstruisanu estetiku globalizma stvorio je postnuklearistički sekularizam, odveć sofisticiran da bi svakodnevni život u njegovom duhu bio neprijatan. Zato bankari koji vladaju političarima, ovi generalima,  a oni svetom, finansiraju sinkretističke religijske i ezoteričke krugove, a ovi kultove. I opet se to čini da bi čak i sulude ideje i ogavne namere postale lake za primanje i izdašno konzumiranje, ukusne i lake za varenje i unosne za kultivisanje. Prestižno je prijanjati uz njih, one se ceremonijalno serviraju i promovišu. A to su ustvari samo vrste egzotičnog folklora u kombinaciji sa tehnikom post-nuklearističkog zombiranja.

Naš sačovek je još i dete; veliko dete željno ljubavi i igre. On je čovek igre, biće igre. Praksa nas neprestalno obaveštava o tome da čovek ne može ništa da uradi a da u sve ne unese svoj eros i etos igre. Zato je sve toliko važno, zato je sve toliko nepredvidivo. Događaji prožeti erosom igre samu igru podižu na stepen događaja života i smrti. U životu se dakle živi na način igre,  čija je cena život ili smrt. Zato je dete jedno živo i životom upravljano jurodivo biće koje igra za život, dok je dete koje je odmetnuto od igre najciničniji ubojica, jer igra za smrt.

Pojam kreativne igre drži primat u estetici. Ipak, bez gena i vere  kao kreativnog igrališta estetika sama bila bi dekoracija ili moleraj. Zato je kreativna igra izvorno genetski i verski pojam. Ktizogen je arhetipštat igre, katedrala igre, insajder koji verifikuje njenu izvornu shemu i semu. Igranje i igra imaju svoju vezu sa prvim igračem i protosom igre, i zato jurodivi Hrista radi ima držanje ozbiljnog igrača. On igra na život i smrt, njegova igra je sveta. Iz zametka igre sa ozbiljnošću treba da procveta njegova ličnost; on je datost uneta u igru do stepena poistovećenosti sa Protosom igre. Igra je skopčana sa rizikom. Igrač može da potceni svoje mogućnosti kada u igri života ne upotrebi sve mogućnosti kojima je raspolagao. Ili ih precenio pa nije odmerio snagu potrebnu da izdrži do kraja igre dajući se sav. Mi dakle igramo samo sa realnim mogućnostima. Uspešan kraj igre zavisi od toga da li igramo po načelu više slobode, gnomičke volje ili niže slobode. Viša sloboda igre je sloboda odlučivanja da ćemo igrati sa saigračima. Niža sloboda igre je soliranje, sa odsustvom osećaja da su nam oni potrebni, i najzad gnomička igra kao zaigravanje, kao sujetno i neozbiljno selektovanje i izvoljevanje. Igrač kojim igra nije ovladala, i kome ona nije postala njegovo proizvoljno stanje, nikad  nije zaigrao, niti će ikada zaigrati.

Naš sačovek je homo cantor. Njegov kredo glasi: Canto ergo sum~ Pevam, dakle jesam! Naravno, i sviram, i muziciram da bih bio i jestastvovao. Zbog Novog Sada kao domaćina Egzit-a udaramo stranom prema našem savremeniku: ka njegovoj post-modernoj muzici; muzici ritmova i (ne)preobraženog erosa, pa kažemo.

Ako se istorija strasti obelodanjuje literaturom, naslađivanje strastima se obelodanjuje muzikom. Muzičko zgusnuće svih strasti opet, stiže sve do oporosti, na primer kao kod Brižit Fonten, Katrin Sovaž i Žaka Ditrona; ili do urbane klasike, kao kod Brasansa i Brela, Lea Fere i Aznavura, Pola Enke i Sinatre, Arsena Dedića i Tihomira Petrovića; ali i do tragizma okultnog, spiritističkog, sve do plača sirena, kao kod Morisona i Hendriksa, Kjubrika, Linča i Badalamentija. Saželi bismo to svojim rečima:

Dragon se širi bez međa

svesti bi dao da pretraje

portal pohotluku  on otvara

animi nuarne prohteve zbraja i spaja

u kairosu on se zapatio

pa haje  pakao da pretraje

pakao da traje

da traje

i on

traje.

U religijskoj muzici bluza jedni su molili Boga da ih oslobodi, a drugi su molili čoveka da ih pusti. U rokmuzici jedni su zahtevali od Boga da ih ostavi, a drugi su molili čoveka da ih uhvati. U tehnomuzici jedni se klone Boga, a drugi se klone i Boga i čoveka. I jedni i drugi međutim, hrle sterilnoj, dekadentnoj estetici; hrle da uđu u psihodelični trijer. A Gospod dok smanjuje teret zakonskog morala, istovremeno dopušta teret slobode i odgovornosti. Čovek dok povećava teret zakonskog morala, istovremeno sve češće odbija teret slobode i odgovornosti. Na ljubav pak svi, svuda i uvek gledaju kao na ozeblo sunce. I njihovo dostojanstvo kubanski građanin i građanka imaju svoje pesme, igre i vita krusigrama; dok u njoj, u životnoj ukrštenici oni imaju ljubav duboku i fortunu gorku.

Isto se može reći za arhajske plesove i pesme afričkih plemena, koji su naročito bili izloženi britanskom i francuskom kolonijalizmu 19. veka. Baviti se temom njihove duše i njihovim pesmama Verner Hercog (Kobra verde) je smatrao posebnom čašću. Isto se može reći i za peruanskog plesača opijenog zapretanom energijom Maja, čija flauta izatkiva jedan goropadni folklor, baš kao što i Gibsonova montaža diktira apsolutnu kinestetiku (Apokalipto).

Planetarna muzička grupa Pink Flojd je idejni tvorac  celokupnog rok-protestantizma, promotor buntovništva usmerenog protiv anglosaksonskog društvenog ustrojstva, načina življenja i vođenja unutrašnje i spoljne politike: politika vlada Velike Britanije i Amerike. Ovi muzičari nikada nisu oprostili svojim vladama što one nikada nisu dozvolile domicilnim generacijama studenata i radničke klase da konstituišu svoj poredak stvari. To jest, da izžive svoju potrebu za katolicitetom (The Wall). Naime, umesto vlastitog identiteta i prave demokratije, ove vlade su svojoj omladini na američkom i evropskom kontinentu podmetnule hipi-identitet i obmanule je guruizmom i narko-spiritualom. Čaplin je neustrašivo ismejavao američke modele kapitalizma i pragmatizma što su ih moderatori milionima svojih građana-zatočnika postavljali kao gvozdene barikade na svakom njihovom koraku, i celim tokom trajanja puta njihove socijalizacije. Neko iz kruga Henrija Milera izrazio se da su moderatori neprirodnim prohtevima potiskivali sve prirodne prohteve, pa onda i prohtev američkog naroda za miroljubivom opcijom spoljne politike; politike koju inače vode i kanališu magnati i njihovi klubovi. Među zagovornicima miroljubive opcije pak, naročitu ulogu odigrali su folk-veterani potpomognuti katalizatorima—domaćim muzičarima; u stvari, muzičarima svih antiratnih boja.

A poruke muzičara bile su jasne i opore: u centru svega nasilje i smrtna kazna, što inače slovi za mačoizam i patriotizam. Vlade su sačinjene od grupa šonja i šmakova što se služe nasiljem radi prestiža u teritorijama i novcu, dok ceo stvarni problem istovremeno oblače u ruho verskog fundamentalizma. Zašto?! Zato da bi ga zamaglili i učinili neprepoznativim. Zato su mladi bili odsečeni od kulture. Tek će im rok-muzika omogućiti da se organizuju, i da kako-tako priđu problemima. To jest, da se probude i da odmah učine nešto. Tako se studentski pokret oblikovao kroz muziku, i to pre nego što će sam postati kadar za masovno ispoljavanje svojih stavova prema unutrašnjoj i spoljnoj politici svojih guruističkih i molohovljevskih Vlada. U isto to vreme gvozdeni slonovi ili golijati politike sve su više i više mahnitali. Zato su bezbrojni glasovi mladih zakričali, žice njihovih bezbrojnih kitara zacvilile:

Oni mahnitaju do ovoga časa,

i mahnitaće sve dok ih jednoga dana

Davidova praćka ne skrši!

Zar sumnjamo u taj dan?!

Samo, do njega treba stiskati zube,

biti strpljiv i protestovati!

Zašto da ne?!

Zar naše glave ne padaju posveminutno

zbog njihovih hirova  i vihorova?!

Kažu da nemaju čega da se stide!

Zar tako?! A sve nas zajedno ko je to dobrano ozračio?!

Tokom te epohe, tvorci drugog, paralelnog urbanog muzičkog klasicizma, koji je delovao kao muzička preventiva, sedativ i antibiotik svima obmanjivanim, manipulisanim i ljudima pod upalama, bili su Nat-King Kol, Brasans i Brel, Leo Fere i Aznavur, Sinatra i Klint Istvud, Arsen Dedić  i Tihomir Petrović … Džef Bakli.

Savremeni čovek je, naravno, i liturgičko biće. U liturgičkom hronotoposu savremni čovek se kreće svesno ili nesvesno. Sveta Liturgija je takođe hrono-topo-eshatološka igra sa Evharistijom kao svojim centralnim sabiralištem i sakralnim establištmenom. Svaka od prisutnih zvanica na večeri Careva Sina dobija ulogu blagodatnog sina Božjeg; atlete  koji je trčao da dobije trku preobražaja i vaskrsenja. Zato je ona naš najbogougodniji ergon. Apostol Pavle je živeo životom arene, a o njoj je govorio i Sveti Vasilije Veliki. On je bio bitku, on je završio trku, on je sačuvao veru, on se ovenčao pobednim vencem. Iz njegovih poslanica Filipljanima, Jevrejima, Prve Solunjanima, Prve Korinćanima, Prve Timoteju, Galatima i redom, mi iščitavamo u naznakama, u crticama o igri, odnosno duhovnoj atletici, jevanđelskoj atletici, sledeće: Kada ne trčimo zaludu, ne trudimo se zaludu. Mi trčimo okruženi oblakom svetih svedoka vere. Venac života primaju prokušani i ljubljašči tokom cele trke spasenja. Nada, radost ili venac dični do Dolaska Gospodnjeg stiču se u trci. Trkač neopasan smirenjem ima Boga za protivnika. Ime pobednika trke za spasenje ne briše se iz knjige života. Ime njegovo ne prećutkuje se pred Ocem. Svaki učesnik trke u igri za spasenje izdržava sve moguće, kroti telo da ne bi šakom mlatio vetar. Igrač pozvan na nagradu, pozvan je na večni život, a dobra trka je samo u pokoravanju Istinom. Znak za početak trke i sve o njoj proverava se Otkrivenjem. Vežbanje u pobožnosti je u svemu korisno, obećava i donosi oba života – sadašnji i budući. Dohvatićemo savršenstvo kada nas zahvati Hristos, a zahvatiće nas On samo ako zaboravljamo ono za nama, a sežemo za onim  što je pred nama; a to je opet i opet On.

U trci, u igri bez dovoljno rasuđivanja mi imamo ovu situaciju.  Dok neki pravoslavni teolozi danas zanemaruju i gase hrišćansku etiku, agnostici, sinkretisti i bezakonici iz redova hrišćanskih konfesija nju provociraju, nju kamče i iskamčuju. Kako i ne bi kad je đavo opet zaigrao na prvu i poslednju kartu po važnosti dobitka.  Na prvu – kartu gordosti, i na poslednju – kartu nemoralnosti. Ma koliko bila genijalna neosabornjena ličnost, u čemu se inače nuždava naš savremenik, ona će ostati gvozdeno uokvirena, trajno neprobojna, tek jedno nepromenljivo jakanie. Kako proširiti svoje okorelo srce, otšrafiti svoju skvrčenu i spečenu ličnost, o tome nam danas govore četiri sveta starca, Siluan Atonski, Sofronije Esekski,  kir-Pavle Patrijarh srpski i Emilijan Vafidis. Oni sa lakoćom govore i svedoče o ostvarenju ipostasnog načela. Peti duhovni kolos, starac Porfirije činio je nadčovečanske napore da nam to opiše, objasni, pokaže, dočara, udeli. A samo je jedan savremeni, u Novom Sadu prisutni episkop, naprsni učenik i satrudnik starca Porfirija, to činio i sve do sad čini praktično, sa lakoćom i na virtuozan način.

Sada se osvrćemo i na eko i bio-etičku peripetiju našeg sačoveka. Naše post-nuklearističke epohe mi možemo oslikati himnografski. Prikaze istih treba naslovljavati kao bio-zone greha, strasti i smrti, i eko-zone bura, atomskih jezgara i ognja. Uvodni ili propratni komentar profilisati rečima Kafke, velikog opitnika bolesti, bolova i patnji, iz kojih je on i pobožnost crpio. Dok je u kandžama austrijske administrativne đavolice živeo, napisao je ove redove:  „Živimo u vremenu zla. To se ogleda već u tome da ništa više ne nosi svoje pravo ime. Sve plovi pod lažnom zastavom, ni jedna reč ne odgovara istini. Živimo u dobu zaposednutom demonima u toj meri da dobra i pravedna dela možemo da činimo jedino još u najvećoj skrovitosti, kao da je reč o nečemu nezakonitom. Rat i revolucija ne jenjavaju. Naprotiv, naša sve hladnija osećanja raspiruju njihov žar.“

Drugi opitnik daleke stvarnosti, Viktor Bičkov, daje nam snažan opis stanja propadanja antičke kulture i njenih institucija, institucija i virtuelne antičke kulture u propadanju; nju smo mi, razume se, prizvali u svoju stvarnost, i učinili je alter-spejsom svoje, moderne epohe. Treći opitnik je Patrijarh Srpski kir-Pavle, predanjski hrišćanin, pastir u našoj atomskoj i apokaliptičkoj eri. On ne ostavlja ljude bez utehe, on blagovesti da je sva veličina u služenju i davanju sebe bližnjima. Svojim bogoslužbenim podvigom on još i potvrđuje da je jedini slobodan topos oslobođen od svakovrsne prljavštine i porobljenosti ovim svetom Božanstvena Liturgija. Po tome mi zaključujemo da svaki podvižnik  Jevanđelja može da drži svoj um i u Carstvu Nebeskom, i to bez gordosti i nesmirenja, baš kao što smo po starcu Siluanu zaključili da podvižnik treba da drži svoj um i u adu, ali bez očajanja.

Imidž savremenog čoveka ogleda se u činjenici da je on ekološki i tehno grešnik. U okviru teme sveštene ekologije u okrilju Pravoslavne Crkve mi trenutno raspolažemo saopštenjem sa takozvanog Velikog Pravoslavnog Sabora Crkve Pravoslavne, održanoga na Kritu. A Poruka Velikog Sabora upućena sačoveku, upućena hrišćanima i svetu glasi da je očigledno da su današnju ekološku krizu izazvali duhovni i etički uzroci. Da je ona ukorenjena u nezasitoj gramzivosti i sebičnosti koje vode u nerazumno iskorišćavanje prirodnih bogatstava. Zato čovek istovremeno sa tim mora da neguje u sebi svest o sebi isključivo kao ekonomu ili ikonomu; dakle kao upravitelju u ime domaćina, a ne vlasniku tvorevine Božje. Samo će pod tim uslovima budući naraštaji imati svoje pravo, inače neotuđivo, na prirodna dobra koja nam je svima poverio Tvorac. Pravoslavna Crkva je radi toga osetljiva za bol i egzistencijalnu uznemirenost naroda, podjednako i za njihov vapaj za pravdom i mirom. Zato ona i primenjuje sveštene Činove  za isceljenje od rana koje joj čovek nanosi, i sam budući ranjen gresima.

 

Savremeni čovek je beskrajno zaokupljen tajnama, misterijama; on istražuje, on pronalazi, on ispituje. On se podjednako interesuje i za smisao i opravdanost postojanja jednog hrišćanskog manastira. To je tema koja ima istoriju, dugu onoliko vremena koliko i samo prisustvo hrišćanskog manastira u svetu. Dramatična istorija te provere, podjednako ispoljavane od strane i hrišćana i nehrišćana trajaće do kraja vremena i sveta, i naravno, biće veoma dramatična. I najpre zato što će osnivači hrišćanskih manastira i osmislitelji manastirskog načina žića poistovećivati tajnu hrišćanskog manastira sa tajnom cele Hrišćanske Crkve, Jedne, Svete, Saborne i Apostolske.

Reč-dve i tri o hristološkoj estetici Svete Liturgije i njenim aspektima: kosmološkom, eklisiološkom, slikovnom i etičkom, i to samo u crticama. Naš sačovek je esteta, čovek posvećenik u lepotu tajne. Svetotajinski, etosni, eshatološki čovek nastaje u Crkvi blagodaću, dok savremeni homo novus nastaje mentalnim procesima i duhom i zahvatima različitih nauka. Prvi žićem u Hristu, drugi individualnim i individuacionim nastrojenjima duše i tela. Krajnji domet jednog i drugog, konačno,  jeste podvig ljubavi. A Božanska Ljubav i kalokagathia ljubavi poima se samo ličnim razvitijem u svetlu evharistijske ljubavi; ljubavi logomorfne i ikonomorfne. Radi slikovitosti iskaza predložićemo panoramu broda na moru kao panoramu Crkve na pučini ovoga sveta. Tada će crkveni hram biti nalik prekookeanskom i vasionskom brodu, to jest vremeplovu i eshatoplovu. Putnici svi ljudi koji se odazivaju pozivu za plovidbu, i koji se mogu ukrcati u ovo plovilo samo sa urednom ispravom – krštenicom. Dalje, sa njim, plovilom, odnosno njom, Crkvom mogu da putuju ka Carstvu samo oni koji poštuju i drže pravila plovidbe, svete Kanone i zapovesti, svete vrline i Tajne i dogmate Svete Crkve Pravoslavne. Naravno, cilj plovidbe je samobitan: Carstvo Božje, luka opet Božji Presto ili Sveta Trpeza hrama.

Naš savremeni čovek žeđa i za darom svetiteljstva. Svetost je odnosna kategorija, neizostavno zamisliva u vezi sa blagodaću. Mi sada bogoopštimo sa Pnevmatizovanim i Eshatološkim, Vaskrslim i neizostavno Istorijskim Hristom. Mi se osvećujemo i postajemo evharistijska bića, sveti po Pričešću, po bogoopštenju, po pričasnosti. Zato svetost spada u kategoriju pričasnosti. Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista su Presveti Darovi, i izvan ovih Svetih Evharistijskih Darova ne može se ni naći ni zamisliti ništa svetije. Ma koliko mi sami, ili sa drugima tragali za nečim svetijim od njih, ničega potonjega kao svetijega ne može biti do Evharistijskih Darova, niti će ga biti! Ostaje da dominira Hristos u Putiru, kako Ga je sagledao Nikolaj Kavasila, čudesni tumač Svete Liturgije i egzegeta duhovnoga življenja u Hristu, iz jednog od perioda vizantijskog akmia.

Dadnimo još poneku reč o oduševljenosti savremenoga čoveka Svetiteljima; o činjenici da je svetitelj jedinstveno dostignuće crkvene zajednice; specifičan sveti plod crkvenog svekolikog odnosa čoveka sa Hristom, po blagoizvoljenju Boga Oca i savršiteljstvom Duha Svetoga Boga i Gospoda. Zato je svetitelj novi eshatološki čovek, neodvojiv od Hrista neodvojivog od Oca i Duha Svetoga; nezamisliv bez Njih, ali i neodvojiv od crkvene zajednice, i takođe nezamisliv bez nje.

Na kraju postavimo našeg sačoveka u okvire najmodernije nauke, i podvedimo ga pod teme, recimo biblijsko-himnografske ekologije, bio-etičke tehnologije i genetske hirurgije sa virtuelnim dizajnom. Čovek lično, i kao Božji saputnik, i kao naš sačovek privlači našu pažnju od početka. Kako se on razodevao od svetlosnih, i odevao u kožne haljine, a kako se on danas konfiguriše, i u sintetičku odeću i metalne oklope odeva; evo priloga. Načini njegovih metamorfoza  najpre u samoj njegovoj genetskoj strukturi, a zatim i u psihosomatskom sklopu,  perspektive su u kojima  se raspoređuje građa za ovakva razmišljanja o njemu.  I to u jednu perspektivu kao linearnu, i u drugu kao inverznu; u prvu kao protološku, u drugu kao eshatološku. Ali, čovek je od početka Božja svetačka klironomija, i on ostaje takav do kraja globalnog sela i njegovih fiesta; sa slobodom i mogućnostima da se opredeljuje za Bogočoveka ili za čovekoboga; da se opredeljuje za bogosinovstvo i bogopričastije, ili za tehnotropiju i tehnološke i hemijske blagodeti; za smireno okretanje očiju ka Sabornom Hristu, ili za sujetno odvraćanje od Njega. Ključ za razumevanje ovih činjenica i metodologija i struktura savremeni ljudi otvorena uma mogu, osim u patristici naći još samo u osnovnim postavkama neopatrističko-sintezičkoga bogoslovlja i njegove mediologije.

Od iskona i u početku beše Reč, i ona beše i jeste Ljubav. Danas, na početku Trećeg Milenijuma, dominiraju i digitalna i genomska reč. Poimanju genoma kao knjige mora se pristupiti doslovce. Jer ona je deo digitalne informacije, napisane u linearnom, jednodimenzionalnom, jednosmernom obliku, i definisana je šifrom koja prevodi kratku azbuku znakova u veliki leksikon znanja nastalog grupisanjem znakova različitim redosledima. Takav je slučaj i sa genomom. Obilasci fascinantnih mesta u genomu i digitalne arhive tamo pohranjene omogućavaju nam da pročitamo knjigu  o nama samima, o našem poreklu, razvoju, prirodi, razumu. Zato treba očekivati revolucionarne promene u antropologiji, psihologiji, medicini, paleontologiji, svakoj drugoj nauci, i naravno u umetnosti i estetici.  A samo će blagodat Božja ostati ista, i nepromenljiva; do kraja će ona ostati u vezi sa našom Crkvenom Ikonomijom i Podobijem, Hristopodobijem i Hristoithijom.  Maločas smo podvukli da su geni enormno važni, ali i da nije sve u njima; jer oni nisu važniji od drugih mistagoških činilaca, zbog čega ih i ne treba apsolutizovati.  Mi baš zato tvrdimo da je ljudsko biće nešto mnogo više od njegovih gena i njegovog genetičkog materijala. Samo pod tim i takvim uslovom tvrdnje, tehnike mapiranja i sekvenciranja ljudskog genoma mogu za nas da imaju vrednost misterije umetnosti nad umetnostima; to jest, filokalijske nauke nad naukama. Da ostavimo za neki drugi put reči o psihonautici, psihoterapiji i njenoj kompatibilnosti sa duhovnim ili filokalijskim životom. Da ostavimo i internet, virtuelni svet, virtuelni domostroj i virtuelna blaženstva, da ostavimo mediologiju i tehno-etiku, geopolitičke konstrukcije, tehnološki dizajn, temu umešnosti holokausta globalne politike globalnog sela, i da iskažemo nekolike erminevtičke reči o apokaliptičkoj slici Kosova i Metohije na prelazu iz dvadesetog u dvadesetprvi vek. Da proslovimo o čoveku Srbinu i Srbima, koji su, da bude rečeno na naš rizik, jedan od četiri stuba  koji sa prethodna tri podržava vaseljenu.  Neka dakle prvi stub bude jevrejski narod, drugi grčki, treći ruski, da bi četvrti dakle bio srpski narod. Ali se nad Srbinom i njegovim narodom sistematski sprovodi herem, ili aram (izraz Srba s Metohije).  A reč je o potpunom iskorenjenju nekoga, ovde Srbina i Srba, i to sa kletvom bacanom na njegovo ime. Hrišćanima, dakle i Srbima jeste rečeno da će oni u svetu koji u zlu leži živeti kao ovce među vukovima. I da će im, ako se ne budu neprestano utvrđivali u veri pretiti opasnost od sablažnjenosti zlom, zbog čega bi u jednom trenutku oni sami počeli da se ophode kao okolni vuci; to jest, da će im izrasti papci, i da će ih oni izoštriti kao sečiva za sopstvenu odbranu. A o vremenima zala, kakvo je i ovo naše, postoje svedočanstva koje zli gospodari neće moći da poreknu. Mi izdvajamo svedočanstvo Milosava Stojadinovića, koji nas je podstaknuo da se založimo za stvaranje jednog centra od međunarodnog značaja za masovnu zaštitu Srba i pamćenje njihovih stradanja; dakle centra naličnog Jad-Vašemu, sa pravom iznošenja pune istine o srpskom holokaustu kroz vekove! I sve tako do ovoga časa. Rekao je naime Milosav Stojadinović u svojoj poemi Život i smrt:

„ Zla su ona doba gde narode krive,

zato što postoje i kolju ih žive.

Gde tirani pravo carstvo smrti stvore,

u kome i život i pravdu razore.“

Zlo je i ovo naše doba gde i Srpski narod krive zato što postoji, i zato ga živa kolju; i to u opsegu da mu bude ugrožen opstanak, i to po načinima da su sami Srbi sablažnjeni sopstvenim stradanjima. Jedini utešan odgovor na pitanje zašto? srpska stradanja, i zašto u tolikoj meri?, možemo naći u Jevanđelju: Ako mene gone, goniće i vas, i u Prvom Atifonu Stepenah, glasa šestog: Od Svetoga je Duha svaki uzrok koji spasava. Ako nekome od toga udahne po dostojanju, brzo ga uzima od ljudi na zemlji, daje mu perje, čini da poraste, i meće ga u red onih gore.

Nigde u ovoj besedi mi nismo želeli da se ispolji strogost prema sačoveku; nikako nismo bili za to da on ostane bez nade; jednostavno, mi na to nismo imali pravo! Jer naš sačovek ima velikoga dara za pokajanje; on u trenu oka može iz sunovrata, iz krajnje tame da se preokrene, i da se ustremi ka svetlosti Hristovoj. Uostalom, toliko je savremenih dokaza za to.

Crkva danas, savremeni čovek takođe, nalaze se u svetu u kome će  prebivati do Hristova dolaska u slavi. Crkva, ispovedajući da je Isus Hristos Gospod, tvrdi da njoj već sve pripada; dakle, njoj pripada i savremeni čovek. Iz eshatološke percepcije sveta se vidi da Crkva prebiva u njemu u svojstvu blagovesnice Hristove, eda bi radila na polju starog ili zlog eona. Eda bi oglašavala činjenicu da će svet, sve dok ne dođe do definitivnog razgraničenja starog i novog eona počivati pod znakom Ljubavi Božje. A Bog je poslao Sina Svoga u svet da oni koji veruju u Njega ne poginu nego da imaju život večni.  Prvobitna dobrota i lepota koje je Bog darivao tvorevini dok ju je stvarao nalazi se u svetu, kome one i pripadaju; to jest, Crkvi. Tako se onda i tragedija koja je zadesila svet, razrešava u Crkvi. A kada je to tako onda se i pobeda nad svetom već dogodila u Crkvi. A pobeda koja pobedi svet – jeste vera naša, Pravoslavna. Prema tome, ni naš savremeni čovek nije gubitnik, nego potencijalni pobednik. Pod otvorenim znakom pitanja ostaje samo – pitanje njegove slobode, njegove volje i njegovoga erosa – kojem će se carstvu slobode i volje i erosa privoleti?!

Episkop kruševački David

Bishop David Perovic

 

MODERN MAN AND MODERN WORLD

Matica Srpska Library

09th February, 2017

Summary. Modern man is also a successor of Adam`s  wholeness. He is a parttaker of common peripety that has been repeated countless times and at countless places, in search of Father and Brother and Spirit, in search of Paradise lost and bliss, in search of himself restored, resurrected, deified, in search of the Church – Body of Incarnated Logos.

Key words: co-human, areas of hunger and thirst, epidermis, enlightenment, lantern, languages, Argonauts, narco-spiritual, penitent, ecological sinner, creator, star, saint, liturgical being, media body, Leben, cancer, curser, Kitsch and Schund, creative game, selfing, herem, holocaust.

 

Literatura

 

Izvorna

  1. Metonit, Nikola, Dijalog, PG 140, 141D.
  2. Osmoglasnik nedeljne službe, preveo s grčkog Irinej (Ćirić), Novi Sad, Beseda, 1988, 77.
  3. Origen, Počela, Split: Samostan svete Klare, 1985., 1,5,3; 7,3.
  4. Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta.
  5. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, Istina, br. 9-11, 2004, 18-52. O devstvenosti, u: Krasota devstvenosti, Hilandarski prevodi, Manastir Hilandar 1994, 56-57.
  6. Sveti Nikodim Agiorit, Knjiga duhovnih saveta, Beograd: Misionarski i duhovni centar Atos, 2008, 30.
  7. Sveti Grigorije Palama, Trijade – Besede u zaštitu sveštenih tihovatelja, Beograd; Šibenik, Istina, 2008, 2, 3, 11.
  8. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, Novi Sad, Beseda, 2001, 6, 64, 175, 182, 228, 230-231.
  9. Starac Porfirije, Novi Sad, Beseda, 2002, 284-328.
  10. Šmeman, Aleksandar, Dnevnik (1973-1983), Trebinje, Vidoslov, Ep. Zahumsko-hercegovačka, 2007,19, 475).

 

Sekundarna

  1. Apostol Pavle u Grčoj, Atina 2004, na grčkom.
  2. Andrić, Ivo, Staze, lica, predeli, (Caprrichos, Proverbios, Disparates, Los desastres de la Guerra, Razgovor sa Gojom), Beograd, Prosveta; Zagreb, Mladost; Sarajevo, Svijetlost; Ljubljana, Državna založba, 1965, 103, 108, 127.
  3. Bunjuel, Luis, Moja labudova pesma, Beograd, Hinaki, 2004, 181, 256.
  4. Braun, Den, Da Vinčijev kod, Novi Sad, Solaris, 2005.
  5. Breson, Rober, Beleške o kinematografu, Novi Sad, List, 2003, 50.
  6. Gadamer, Hans Georg, Istina i metoda – osnovi filozofske hermeneutike, Sarajevo, Veselin Masleša, 1978, 131-200.
  7. Delić-Skriba, Zorka, Spasile me umiljate oči, Banja Luka, Udruženje bivših logoraša Drugog svjetskog rata i njihovih potomaka Republike Srpske, 2007.
  8. De Kvinsi, Ispovesti jednog uživaoca opijuma, Beograd, D. Kukuć; Čačak, Gradac, 2005, 71-72.
  9. Eko, Umberto, Estetički problem u Tome Akvinskoga, Zagreb, Nakladni zavod Globus, 2001, 26-7.
  10. Kafka, Franc, Dnevnici: 1914-1923, Izabrana dela, knj. 6, Beograd, Nolit, 1978.
  11. Pravoslavni svet i Prvi svetski rat, Zbornik radova međunarodnog naučnog skupa, Beograd: Pravoslavni bogoslovski fakultet 2015, 578-606.
  12. Perović, Miroslav, Filosofsko-religijska osnova Andrićevog dela, Peć, 1971, 48, rad u rukopisu. Takođe, Leksikon zaručnika i zaverenika smisla – Tragači za ikonom i podobijem.
  13. David (Perović), episkop, Protoprezvitera Nikolaja Afanasjeva viđenje tajne Crkve, Beograd, Bogoslovlje, 2 (2013), 146-156.
  14. Petrić, Vladimir, Uvođenje u film, Beograd, Umetnička akdemija, 1968, 295.
  15. Poruka Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne Crkve. Sa grčkog preveo episkop bački Irinej. www. spc. rs. SPC (Zvanični sajt), 20. Juli 2016, 12:30.
  16. Saramago, Žoze, Jevanđelje po Isusu Hristu, Beograd, Laguna, 2012.
  17. Sweeney, Mary et Roach, John, The Straight Story: Une histoire vraie, Petite bibliotheque des Cahiers du cinema 39, 118.
  18. Šulce Verner, Lečenje i zdravlje u muzici i harmoniji, Flogiston br. 7, 357-391.

 

Eparhija Kruševačka

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime