Када год некога крштавам, прво што ми падне на памет јесте једна мисао владике Атанасија која сажето изражава цјелокупно отачко учење о крштењу: све што човјек чини, он то чини вјерујући у Бога – чак и када тога није свјестан.
Међутим, постоји један чин који не би имао смисла без једне другачије вјере, вјере Божије у човјека. Тај чин јесте управо крштење. Из ове чињенице извире непојмљива светост његова које често, веома често, нисмо свјесни.
Данас је крштење за нас један лијеп, симболичан догађај, који доживљавамо као чин иницијације – и у таквом поимању не гријешимо сасвим. Јер крштење јесте чин иницијације.
Међутим, поред тога што је чин иницијације, увођења у комплексан систем наших међусобних односа, оно је прије било чега другог чин иницијације у једини однос који мора увијек остати суштински, ,,однос над односима’’, како би био мјера и критеријум свих других односа. Тај однос је, претпостављате већ, наш однос с Богом.
Наравно, у тај однос смо већ нашим постанком укључени, јер је Бог створивши нас показао да има повјерење у нас, у наш живот. Али крштење је, ако тако могу рећи, пут и одраз наше личне вјере у Бога. Оно је наш суд о Богу. А наш Бог, Бог у кога ми хришћани вјерујемо, јесте Бог који тај наш суд ишчекује спремног загрљаја, раширених руку, руку раширених на крсту.
Вјерујем да је то разлог због кога сам на крштењу увијек осјећао радост свјесног покрета ка загрљају Животодавца. Тај догађај испуњен је вјечном радошћу за разлику од обичног људског хода између колијевке и гроба.
