Господ рече апостолима два дана пре Пасхе: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт;И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. (Мт. 20, 17– 18).
У последњим од ових речи Спаситељ изражава дубоку тугу. Ова туга, као тешки окови, бивала је са сваким минутом све болнија и сваки минут је изазивао све већу патњу. Туга за тугом удара у срце Искупитеља који се ближи свом добровољном страдању. Многе од ових туга чекају и верујуће на њиховом животном путу. Оне од верних чије се душе одазивају на призив Крста, духом носе овај крст, саткан од горчине и невоља.
Спаситељева дубока ожалошћеност дошла је чак и пре него што је био предат у руке грешника. Јеванђеље нам говори да неколико дана пре празника Пасхе, када су се сви припремали за радосне опште свечаности као и за време када човек одбаци бреме својих стрепњи и брига, јавних и свакодневних, и препусти се тишини и покоју, Спаситељ је примио тужну вест о болести свог пријатеља Лазара. Смрт овог пријатеља га је довела до суза. Плакао је над гробом. На прагу Његових страдања на крсту потекоше сузе над изгубљеним пријатељем. Ко од нас није морао да пролије такве сузе? Ко од нас није заплакао над гробом пријатеља, када се одузима утеха заједничког задовољства? Ово је страшна провера свих моћи и способности душе. Сирочадство је страшно. Нико не може без сажаљења гледати на сузе мајки удовица, супружника удоваца, деце која су изгубила очеве, пријатеља одузетих од нас фаталном, глупом казном која не подлеже ни суду, нити било каквој жалби на смрт. Овде свака реч утехе није ништа више од празне буке. Овде су само сузе могуће.
Ако је Спаситељ обасјао гроб свог пријатеља сузама, онда је тиме олакшао и наш сопствени губитак. Нека сви који су остали без родитеља олакшају свој крсни пут, пут напуштене самоће и суза. Из сузе расте утеха; велика туга сирочета и немоћ чистим потоком чисти нашу посвећеност Вољи Божијој, без које ни влас не пада човеку са главе.
Даље, Јеванђеље нам говори о Христу Искупитељу. Отишао је у Јерусалим и, не улазећи у престоницу, погледао је тај град са Маслинске горе. Његови ученици су се дивили живописном погледу на град, вреви живота у празничном граду, његовим врхунским, јаким зградама, мноштву људи које су врзмало по њему, који су са свих страна стигли у Јерусалим на гозбу. Оно што је изазвало радост код ученика, изазвало је горка осећања код Спаситеља. Плакао је над будућношћу овог града, над којим је већ висио мач казне — уништења и расејања. Спаситељ је могао да види да ће се Јерусалим срушити под рушевинама своје безбожности. Неће бити остављен један камен на другом да сведочи о његовој некадашњој величини. И ово угњетавајуће осећање туге је неутешно — оно увек сусреће праве крстоносце свих времена. За нас ово осећање не прелази у Јерусалим, у град, краљевство или државу, већ на наше породице и породице нама блиских. Колико често можемо видети пропадање, пустош и расељавање породица које су заборавиле Божије заповести, које су се одрекле завета својих очева и мајки? Јасно видети неутешну будућност непослушног сина, лоше васпитане ћерке или неплеменитог пријатеља страшна је туга. Сви смо на овај или онај начин везани породичним везама. И ако у том погледу приметимо слабљење нити које држе породице на окупу, нехотични ужас обузима душу при самој помисли како ће се та нит прекинути. Када се прекине нит моралних односа међу блискима, заједно са њом се прекида и радост земаљског живота — горчина, расејаност и пустош. На светињу долази гнусоба опустошења, како рече пророк.
Даље, Јеванђеље нам говори да је Христос дошао у храм Божији у Јерусалиму. Овде је пронашао такву бесрамност, такву похлепу да је храм с једне стране личио на бучну пијацу, а са друге на јазбину лопова. Спаситељева осећања била су погођена таквим бесрамом. Чак се и његова кротка душа разбеснела на такву грозоту у дому Божијем.
Иако смо Спаситељеви ученици, нисмо много узнемирени овом тугом. Утрнули смо за зло. Ми сами смо чак тако расположени да се оваква дешавања могу само умножити. Многи од нас оправдавају то. Али, ови „многи“ нису крстоносци.
Очајно је стање народа чији су храмови изгубили право да се називају домовима молитве и побожности. Тамо се друштво распада и његова духовна виталност пропада. Претенциозан, на новац грамзив, лењ свештеник и непажљив, расејан и раскалашан лаик стапају се у једно. Њихове усне не призивају Божију милост, али њихова покварена срца чине да Божји гнев не успорава.
Нека нас Господ сачува од умножавања богохулника и слугу идола.
Уђимо са Христом у храм који је очистио. Бићемо просвећени у њему.
Амин.
ИЗВОР: https://orthochristian.com/120817.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 18.04.2022.
