Треба да чуваш своју савест чисту према овим стварима: Богу, духовнику, другим људима и земаљским стварима. Према Богу, обавеза је да чувате своју савест чисту избегавајући ствари за које сте свесни да Он нити воли, нити Му дају радост.
Према своме духовнику треба да чините оно што вам он наређује, не чинећи ништа више и ништа мање, живећи по његовом плану и жељи. Што се тиче других људи, треба да чувате своју савест тако што им не радите ништа од онога што мрзите и не желите да они вама чине.
Према овоземаљском, ваша је обавеза да се суздржите од злоупотребе, користећи све на одговарајући начин, храну, пиће и одећу. Укратко, све треба да радиш као да имаш Бога испред себе, пазећи да те савест не спутава и не осуђује да нешто не урадиш како треба. Ово је почетак истинског и чврстог пута, трећег пута пажње и молитве.
Трећи начин пажње и молитве је онда овај: ум треба да чува срце у време молитве и да увек остане у њему.
Отуда, из дубине срца, онда треба да узноси молитве Богу. Једном када покуша у срцу и окуси и умири се – као што је Господ добар! – тада ум никада неће желети да напусти место срца. Тамо ће поновити речи апостола Петра: „Дивно нам је бити овде!“ [Мт 17,4, Мк 9,5, Лк 9,33]
Тада ће увек желети да завири у срце, остајући тамо и гурајући у страну и истерујући све појмове које је ђаво усадио. Онима који ово дело спасења нису схватили и нису га свесни, ово ће се најчешће чинити веома тешким и непријатним. Али они који су окусили његову сласт и уживали у наслади у дубини срца, сви заједно са Павлом вичу: „Шта ће нас одвојити од љубави Божије?“ [Рм 8:38-39]
Свети оци наши су слушали Господа који је рекао да из срца долазе зле намере, убиства, прељубе, блуд, крађа, кривоклетство, клевета [Мт 15,19] и како су то ствари које човека чине нечистим. [Мт 15,20]
Даље, слушали су део Јеванђеља где нам је наређено да прво очистимо унутрашњост чаше и посуде како би и споља била чиста. [Мт 23,26] Они су, дакле, остављали по страни сваки други духовни рад и усредсређивали се искључиво на чување срца, уверени да ће кроз то лако постићи све друге врлине, док се без тога ниједна врлина не може сачувати. Ову праксу су неки очеви назвали „спокој срца“, док су је други назвали „пажња“, трећи „трезвеност“ и „задржавање“, трећи „испитивање мисли“ и „чување ума“; јер су сви били заокупљени овим, и тиме су се удостојили примања божанских врлина.
За то каже Проповедник: Радуј се, младићу, у младости својој; и нека те срце твоје развесели у данима младости твоје, и ходи путевима срца свог беспрекорно и јасно, и одврати срце твоје од помисли. (11:9 (LXX). Исто је речено у Изрекама: Ако те ђаво нападне, не дај му да уђе у твоје место, 10:4 (LXX) где „место“ значи срце. Сам Господ нам у Јеванђељу поручује да не треба да бринемо, (Лк 12, 29) другим речима да не расипамо ум ту и тамо.
Опет, у другом одломку Он каже: Блажени су сиромашни духом, [Мт 5,3], што значи да су срећни они који никада нису стекли бригу о овоме свету у својим срцима и слободни су од свих земаљских мисли. О томе су много писали сви наши свети оци, па ко жели да чита њихова дела, нека потражи она која су написали Свети Марко Подвижник, Свети Јован Лествичник, Свети Исихије, Филотеј Синајски, Ава Исаит, Варсануфије Велики и многи други.
Укратко, онај ко није пажљив да чува свој ум, не може се очистити у свом срцу и стога се удостојити да види Бога. Онај ко није пажљив никада не може бити сиромашан духом, нити може икад туговати и плакати или постати благ и миран или гладовати и жеђати за правдом или постати милостив, миротворац, или прогањан правде ради. [Мт 5,3-10] Сасвим је немогуће стећи било какву врлину на било који други начин осим пажњом. Пажња је та о којој би највише требало да водите рачуна, да бисте тада могли да разумете ствари које говорим. Ако сада желите да научите како да то постигнете, рећи ћу вам.
Постоје три ствари које треба да сачувате изнад свега: незаинтересованост за све што је разумно или неразумно и испразно, другим речима – невезаност за било шта; онда – чиста савест у свему, као што смо рекли, не изазивајући њен суд ни за шта; коначно – потпуни мир, одвојивши се од свега земаљског.
Кад све ово имате, нађите мирно место, седите сами у ћошак, затворите врата [Мт 6, 6] и одвратите ум од свега пролазног и сујетног.
Прислоните браду на груди тако да имате пажњу у себи и очима и умом.
Лагано задржите дах да бисте сконцентрисали свој ум, а затим, држећи сав ум тамо, покушајте да пронађете место свог срца.
У почетку ћете открити таму, много бешћутности и зла.
Али онда, након што сте много практиковали овај метод пажње, ноћу и дању, наћи ћете – велико чудо! – непрестану срећу!
Ум ће, кроз борбу, коначно доћи до места срца, где ћете видети ствари које никада нисте видели или знали.
Тамо ћеш видети небо које је у теби, у срцу, и наћи ћеш се просветљен, пун сваке благодати и врлине.
Одатле па надаље, ако се икад појави нека зла помисао из било ког правца, пре него што се и размотри или уобличи, ви ћете је одмах одгурнути у страну и растворити је именом Исусовим уз његову молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
Од тада ће ум почети да гаји гнушање и непријатељство према демонима, будући да је у непрестаном рату.
Он ће подићи свој оправдани гнев и ловити их, нападати их, растворити их.
Што се тиче ствари које следе иза тога, оне које можете сами сазнати, уз Божију помоћ, својим трудом и пажњом свог ума, чувајући Исуса у свом срцу Његовом молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.
Зато је један црквени отац говорио: „Остани у својој келији и то ће те свему научити!“
Зашто све ово није могуће постићи првим и другим путем?
Зато што их не користимо како би требало. Свети Јован Лествичник упоређује ове путеве са лествицом од четири степеника и објашњава: Има оних који умањују своје слабости и понижавају их; других који поју, молећи се својим гласом; трећих који су удубљени у духовну молитву и оних који достижу виђење.
Они, дакле, који желе да се попну овим степеницама, не крећу од горњег силазећи, већ почињу од нижих и иду навише.
Они ступају на прву степеницу, па на другу, па на трећу и на крају на четврту.
На тај начин се може подићи са земље и уздићи на небо.
Пре свега се треба борити да умањимо и укинемо своје слабости.
Тек тада треба да се заокупи певањем: молитвом својим гласом. Једном је неко умањио своје слабости та молитва доноси задовољство и сласт језику и он се може сматрати блиским и цењеним од Бога.
Тада човек треба да почне да се моли својим духом и, коначно, ће доћи до виђења.
Први је за почетнике; други оних који увећавају своје врлине; трећи од оних који су достигли испуњење врлине, док четврти припада савршенима.
Почетак, дакле, није ништа друго до смањење и престанак слабости, које се у души не умањују ни на који други начин, него кроз пажњу и чување срца.
Из срца долазе, како каже Господ наш, зле помисли које чине човека нечистим, [Мт 15, 19-20] и ту је потребна стража и пажња.
Једном када се слабости потпуно умање отпором срца, тада ум почиње да жуди и тражи пут да се помири са Богом, проширујући своју молитву и бивајући даље обликован у њој.
Овом жељом и молитвом ум се јача и одбацује све помисли које су га окруживале да би нашле пут у срцу, и бори се са њима молитвом. Тада почиње рат и зли демони се опиру са великом невољом, изазивајући пометњу и вртоглавицу у срцу, искоришћавајући његове слабости. Међутим, Именом Исуса Христа сви су растворени и топе се као восак у ватри.
Чак и након изгона и напуштања срца, демони се не одричу, већ узнемиравају ум споља, преко чула. Ипак, ум ће врло брзо осетити спокој који је унутра, јер они немају моћ да узнемире дубине ума, већ само површину. Немогуће је потпуно побећи из овог рата и престати да се суочавамо са злим демонима. Ово припада савршенима и онима који су заиста све оставили иза себе и потпуно се посветили молитви срца.
Онај ко, дакле, користи ова средства у складу са тим, свако у право време, након што је очистио своје срце од слабости, може се тада посветити певању и борити се са мислима и гледати у небо својим чулним очима (ако осети да то треба чинити неко време) и загледати се у њега духовним очима душе, и молити се поштено и истинито, како доликује.
Гледање у небо ипак треба избегавати, јер постоји опасност од злих демона који су тамо, који се називају духовима поднебесја. Ово може да изазове различите илузије, и зато треба да будемо опрезни.
То је једино што Бог тражи од нас: да се срце очисти молитвом.
Према апостолу, ако је корен свет, онда су свети и гране и плод. [Рм 11:16] Без начина који смо описали, онај ко подиже своје очи и ум ка небу и замишља различите појмове види творевине своје маште, ствари лажне и неистините које долазе из његовог нечистог срца.
Као што смо више пута рекли, први и други начин не доносе никакав духовни напредак.
Када желимо да изградимо кућу, не правимо прво кров, па онда постављамо темеље – јер то је немогуће! – већ прво постављамо темељ, затим градимо кућу и онда додајемо кров.
Исто треба да чинимо и у духовним стварима: прво поставимо темељ, који треба да чува срце и избацује његове слабости; затим изградимо духовну кућу, која изгони зле духове који се боре против нас кроз наша чула; најзад, пребродивши рат, што пре, доградите кров, који треба да се удаљимо од свега земаљског, и да се потпуно предамо Богу.
Тако довршавамо свој духовни дом у Христу Богу нашем, Коме припада свака слава, у векове векова.
Амин.
myriobiblos.gr
Превела редакција Чудо
