(фото А. Васиљевић)

Једног јутра у Бањалуци освануо је графит: „Ако зло чиниш, казниће те Бог; ако добро чиниш, казниће те људи!”

Зашто људи завиде? Најкраће речено: из недостатка љубави. А то је последица духовне запуштености. Човек, уместо да узраста у љубави, пада у мржњу. Притом, с мржњом у себи човек трасира пут зла.

Завист је став несагласја с чињеницом да неко има нешто што он нема или да има више од њега. Из тога исходи непријатељски однос према ономе коме се завиди. Као и сви други (смртни) грехови, и завист има ослонац у другим греховима: гордости, среброљубљу, нечистоти, лакомству, гневу, очајању.

Врста душевног бола

Још се Аристотел, у својој „Реторици”, бавио појавом зависти. По њему, завист је „врста душевног бола која се јавља услед очитих благодати нама сличних људи” који уживају извесна добра.

Човек је од постанка свог подложан зависти. А завист је увек праћена обманом. Сведочења о томе има још од Адама и Еве, када змија лукава наговори жену да, она и муж њен, окусе забрањеног рода с тачно одређеног дрвета у врту Едемском, с лажним образложењем да ће се онда њима „отворити очи”, па ће и они „постати као богови”. Завист се види, и у крви показује, и код синова њихових, када Каин уби брата Авеља, само зато што му је позавидео.

Прати завист човека кроз целу историју. Шта више, како каже епископ Иларион (Алфејев), она је порок који је – „покретачка сила историје”. Наравно, у ретроградном кретању.

Завист се види међу људима, види се и међу народима. Као да је реч о борби за опстанак. А није. Земља је довољно широка, а небо довољно високо да места има за свакога.

Сећам се детињства: такву завист у селима наши људи су често исказивали кроз изреку – „да комшији цркне крава!” Да неко некоме жели штету! Никада такву „потребу” нисам разумео. Поготово у сиромашним срединама, из какве потичем, види се колико је човек на човека упућен. Кад је ретко ко имао телевизор, у нашој кући увече је било као у биоскопу. Вршалицу, у просеку, имала је тек само једна кућа у селу. Аутомобил је био баш права реткост у читавом крају од неколико села и велики „луксуз”, па кад је борба за живот, да се иде код лекара, на та врата се куца. Кад деци и онемоћалима затреба млека, а нема од своје краве, јер је пресушила, иде се код комшије који има шта да измузе… Па, зашто онда „да комшији цркне крава”?! Е, на то нема рационалног одговора.

Свако ко учини неко вредно дело, људском оку доступно, па још и ако је оно јавно промовисано, увериће се да ће ретко ко показати јавно поштовање. Они из већине, који „не примећују”, учиниће то тек онда када закључе да „непримећивање” може њима да нашкоди, да ће се тако одати њихова духовна скученост, њихова завист.

Приметно је то поготово на примеру великих људи. Тешко је наћи, вероватно немогуће, великог човека који није био жртва зависти, ометања и саплитања малих људи. Погледајмо само на неке од великих људи из нашег, српског рода, из новијег времена: Светог владику Николаја, Светог оца Јустина, Светог исповедника Варнаву, патријарха Павла, оца Тадеја… С погледом на њихов живот, видеће се да су сви они имали силних проблема од многих својих савременика, баш из зависти.

Онај који завиди хтео би да буде на месту онога коме завиди. Он види само плодове, види само оно што се има, а неће да види пут до постигнутог циља. Не види жртву, јер он није спреман на жртву. Онај ко се жртвује не гледа „преко плота”, у туђе, он гледа ка циљу.

Па, може ли се онда од онога који завиди очекивати истинска помоћ? Тешко. Они и кад помажу, чине то да би од тога имали какве користи. Да им се бар у истој мери врати или да се покажу другачијим него што јесу.

Отац Тадеј каже: „Завист не преза ни од чега, и Богу у лице говори противно, стално, свуда и на сваком месту. Бог је сав љубав, а завист не трпи да се добро некоме ближњем учини.”

Једном приликом, док смо се аутомобилом враћали из манастира Рача, заподенусмо разговор о зависти. Сапутник, психотерапеут професор Владета Јеротић упита за моје мишљење о томе како одолети људској зависти. Нашалих се, па рекох: „Трудити се да одскочиш толико да не може да те дохвати мач завидљивих!”

Завидљивци настоје да те оборе, а на теби је да се одржиш. Одржаћеш се само честитим делом својим. А такво дело захтева предан рад. Одржање захтева труд. Дакле, људску пакост користити као подстицај (мотив) за даље напредовање у добру.

Завидљивци се троше у блату

Заиста, тешко је борити се против људске зависти. Зауставити је могу само они који су се њој предали. Зло увек напада, а добро мора да се брани. Тако и у овој напасти; човек мора да се брани од зависти, а може се одбранити само – добрим делом. И то се показује на примеру великих људи. Завидљиви, кад увиде како се високо вреднује дело људи који су високо одскочили, а које су они засипали лошим мислима, може бити и лажљивим речима и злим делом, потом и сами почињу да им аплаудирају, али, опет, не због њих, него – ради себе.

Имајући у виду дело завидљивих људи, наш народ изатка пословицу: „За добрим атом пуцају блатом!”. Добри ат граби ка циљу, а завидљивци се троше у блату!

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име