Свети Максим Исповедник такође пише, он се позива и на такве случајеве духовно напредних који, пошто се надимају од поноса својим напредовањем, тада бивају, каже, „с правом предати невољама и страдањима ради изричитог стицања врлине смирења“. Таква патња је по промислу и на крају је дозвољена за духовно исцељење и дисциплину оних који истински воле Господа. Ове патње и невоље које се сусрећу у духовном животу, могу попримити различите облике и засноване су на различитим разлозима или узроцима патње.
Као што је већ поменуто, постоји патња која произилази директно из страсти гордости да би верујући могао да се смири, али постоји и друга врста патње која је дозвољена да би верујући могао да напредује још више ка висинама духовног савршенства. Примери оних који су претрпели другу и вишу врсту страдања познати су као страдални праведници. Они се налазе у целом Светом писму. Црква посебно држи лик Јова Дуготрпељивог. Верници су позвани да гледају и подражавају његову богоугодну истрајност и непоколебљиву веру, посебно у оним најтежим искушењима и невољама. Јов служи као узор или прототип онима који су позвани да страдају.
У том смислу, из светоотачке перспективе, људској патњи треба приступити у светлу Божје вечне љубави према човеку. На пример, колико год ово звучало парадоксално, свети Јован Карпатски пише: „Отац наш небески, у својој бескрајној љубави, мучи и тлачи вас разним искушењима.“ Све ове невоље су велики дар благодати од Бога. Ово ме подсећа на једну стару грчку баку која је у свом селу говорила: „Ако не патиш, то значи да те Бог не воли“. (смех)
Где је у томе јеванђеље просперитета? Која је поента тога што се говори? Мислим да је то да кроз нашу патњу, на који год начин Бог дозволи, ма какав облик да поприме, ми смо доведени у ситуацију да стекнемо одређене духовне врлине као што су стрпљење и саосећање, захвалност, смиреност, љубав према другима за које иначе не бисмо имали могућност стицања или култивисања.
Подсетимо се нашег анонимног цитата који смо поделили на почетку.
У нашем срцу постоје места која још не постоје; потребно је да ту продре патња, да би она настала.
С друге тачке гледишта, свети Силуан сматра страдање неком врстом штапа за мерење човекове љубави према Богу. У својој карактеристичној једноставности, он сажима ову конкретну поенту користећи пример Панагије, Мајке Божије, говорећи о њеној безграничној љубави према свом Сину и њеној непојмљивој тузи док је стајала у подножју крста гледајући како њен Син умире насилном и болном смрћу. Свети Силуан језгровито каже: „Што је већа љубав, већа је и патња“. Патња се стога сматра неизбежним исходом жарке жеље за животом у Христу коју верујући има. Свети Исак Сирин поучава јасно:
Није могуће да се било који човек приближи Христу без невоље, а без невоља, његова праведност се не може сачувати непромењена.
Страдање је услов без којег не може бити учешћа у животу у Христу, па стога ни уласка у Господње царство љубави у ком страдања нема. Старац Софроније пише:
Ако желимо да задобијемо ово царство, морамо запамтити да ће сваки дух створен по лику божанском морати да пређе праг страдања, добровољног страдања, свете љубави ради.
Такође, Нови завет је сасвим јасан у вези са овим. Морамо кроз многе невоље ући у Царство Божије. Овде није питање да ли ћемо да патимо. Оперативна реч овде је „мора“. То је неизбежно. Свако ко активно тежи животу у Христу ће патити. Како можете постати христолик ако и ми… Зар се не каже: „Узми крст свој и иди за мном?“ Нема истинског духовног напретка без патње, без туге, без бола и прогона.
Слушалац: Чуо сам да се каже да патимо зато што у патњи препознајемо патњу других људи. Дакле, ако никада нисмо патили, не бисмо препознали туђи бол и не бисмо им служили и волели их.
Др Бусалис: Постајемо много саосећајнији, зар не? Иначе бисмо могли да останемо склони осуђивању других.
Међутим, свети Силуан учи да своје патње често чинимо неподношљивијим него што оне стварно јесу. (смех) Било ко овде, осим мене, да—„Не могу више да поднесем ово, Господе! Излазим! Нема више, излазим !“ Ово може бити извор велике анксиозности, а то је због нашег недостатка вере. То показује да се још нисмо смирили, нити се потпуно предали вољи Божијој. Морамо да схватимо да је на крају Господ тај који има потпуну контролу над сваким аспектом нашег живота. Дозвољавањем таквих патњи, било да се ради о физичким болестима или духовним искушењима, Господ нас заправо усмерава и дисциплинује, чиме нас чини својим законитим синовима или ћеркама.
Свети Павле у својој посланици Јеврејима јасно говори о томе:
Сине мој, не гледај олако на дисциплину Господњу, нити губи храброст, јер Господ дисциплинује онога кога воли. Бог вас третира као синове, јер који је син кога његов отац не кажњава? Ако останете без дисциплине, онда сте ванбрачна деца, а не синови. Он нас дисциплинује за наше добро, да бисмо могли да учествујемо у његовој светости.
Морамо имати на уму да је Господ тај који дозвољава ове невоље за нашу духовну корист, а Господ је и тај који нас избавља од њих. Према Светом Силуану:
Сам Господ својом благодаћу води оне који су предани вољи Божијој, и они све храбро подносе ради Бога кога су тако заволели и са којим су прослављени заувек.
Ми као верници смо на тај начин тестирани у којој мери смо потпуно предани вољи Божијој, као и у мери наше безусловне љубави према Христу. У књизи о Јову читамо: „Зар живот човека на земљи није стање искушења?“ Живот човека је заиста време искушења. Ово је очигледно у сваком аспекту нашег људског живота, посебно у људским односима. Ово није ограничено на тестирање наставника према ученику, нити послодавца према радницима. Пријатељства се такође често тестирају, чиме се открива ко је ваш прави пријатељ. Брак је стално на искушењу, омогућавајући тако светотајинско јединство љубави да непрестано расте. Родитељи тестирају своју децу на лекцијама живота. Да ли и деца тестирају своје родитеље? Да виде са чим могу да се извуку?
Чини се као да је љубав сама на испиту, јер се само на тај начин доказује да је истинита.
„Права љубав се испитује невољама“, пише свети Марко Подвижник. У ствари, могло би се рећи да је љубав истинита када је тестирана и када особа која је вољена не успе, али је и даље вољена упркос овом неуспеху. То је безусловна љубав Божија према човеку. Занимљиво је приметити да је у монашком животу грчка реч за искушеника или особу која жели да се постриже — dokimos. Шта значи dokimazō ?
„Докимазо.”
Докимос — онај коме се суди или испитује. Тестирање нечије посвећености и нечије љубави је формативно искуство. Није питање да ли је неко суђен или под истрагом у правном смислу; већ се ради о томе да се кроз испитивање пружа могућност да напредујемо у стицању духовних врлина, да растемо у благодати Духа Светога.
Док пролазимо кроз ова различита искушења и невоље, од којих нека могу бити прилично интензивна, увек морамо имати пред собом пример самог Христа.
Књига Исаије говори о Христу као о слузи који се мучи, човеку патње. Христос је тај који пружа исконски пример који треба да следе они од нас који смо изабрали да узмемо свој крст и следимо га. Апостол Петар учи: „Јер на то сте позвани, јер је и Христос страдао за вас, остављајући вам пример да идете његовим стопама.“ Живети у Христу значи следити Христа, а то значи следити његов лични пример одрицања од сопствене воље, његовог само-приношења и његовог интензивног страдања.
Када је Син Божији постао човек, добровољно је преузео патњу, па чак и смрт која је заједничка целом човечанству. Земаљски живот оваплоћеног Сина Божијег заиста је био обележен тренуцима великог страдања и веома дубоке туге коју је Христос поднео. Сам Господ нам каже: „Ожалошћена је душа моја до смрти“. Његово страдање и неподношљиво болна смрт на крсту преузети су добровољно. Добровољно је то учинио ради спасења човека. Син Божији је заиста страдао у телу. Бог је пострадао у телу, каже свети Петар. То је та патња која је крајњи пример који смо позвани да следимо као хришћани.
Учествујући у овим страдањима на који год начин нам Бог дозволи, ми учествујемо у победи Христовог васкрсења над смрћу. Ово овде није само етички компромис. То је наше лично учешће у Христовој победи над смрћу и труљењем. Победа Христовог васкрсења тада постаје наша победа. Наше лично учешће у страдању отвара пут ка још даљем учешћу у животу у Христу. На то мисли апостол Павле када пише: „Распет сам са Христом. Не живим више ја, него живи Христос у мени.” Наше лично искуство страдања треба да се носи са пуном свешћу о Христовим патњама и тугама. Патње са којима се сусрећемо у духовном животу морају се посматрати као прилике за учешће у Христовим.
Апостол Петар јасно учи:
Љубљени, не чудите се огњеном искушењу које долази на вас да вас докаже, као да вам се нешто чудно дешава, него се радујте што делите Христова страдања, да бисте се и ви радовали и веселили када се открије слава Његова.
Удео у Христовим страдањима, дакле, подразумева учешће у његовој слави. По речима Светог Павла „с њим страдамо да се и ми с њим прославимо“. Свети Максим Исповедник помиње ову тачку када говори о заједничком страдању између Бога и човека. Пише:
Ако је Бог страдао у телу када је постао човек, зар не треба да се радујемо када патимо јер имамо Бога да делимо с Њим наше патње? Ова заједничка патња нам даје Царство.
Видимо да се морамо суочити са сопственим личним патњама као са искуством усредсређено на Христа. Ако патимо са Христом, ми ћемо се радовати са Христом. Христа не смемо изоставити ни у једном аспекту нашег живота, ни у тим тренуцима радости, ни у тренуцима туге и патње. Али истинско христолико страдање, међутим, човек ретко схвата. Такво страдање је очигледно неупоредиво, али када учествујемо у страдањима и тугама Христовим, колико год нам Он дозволи, онда смо вођени путем ка светости и разним врлинама и духовним благодетима и, на крају, ка обожењу.
О предавачу
Доктор догматске теологије Хари Бусалис је професор у богословији Светог Тихона, САД. Докторирао је теологију на Универзитету у Солуну. Његова докторска теза била је „Православни духовни живот по светом Силуану Светогорском“. Рођен је и одрастао у Минеаполису, Минесота, од родитеља Грка Американаца.
Аутор пет књига: Свето Предање, Богом учено, Богопознање, Православни духовни живот по Светом Силуану Атонском, Радост светих: Свети Серафим Саровски и православни духовни живот. Тренутно ради на својој надолазећој књизи под насловом Личност ка личности: Православно разумевање човека, која ће се користити као главни уџбеник у његовом курсу о православној антропологији.
Др Бусалис је такође учествовао у две наставне мисије у источној Африци, у Танзанији и Кенији спроведене под покровитељством Православног хришћанског мисионарског центра (ОЦМЦ). Од лета 2002. др Бусалис такође води групу богослова Светог Тихона на годишњем ходочашћу у манастир Иверон на Светој Гори у Грчкој.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: www.ancientfaith.com/specials/orthodox_institute_2014_theosis_your_life_with_god/spiritual_warfare_and_suffering
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 10.03.2022.
