Незахвално је говорити о хришћанским коренима Европе само из угла хуманистичких наука. Значај Хришћанства за Европу не може се ваљано и у потпуности сагледати уколико се пре свега не посматра са аспекта духовности. Но, остали аспекти ове теме неминовно су избили у први план у околностима које су и непосредан повод за организовање ове трибине.
Мислим на противљење већине у владајућим круговима Европске уније да у Уставу Уније буде поменуто Хришћанство као једно од суштинских обележја Европе. Европски хришћани су, наравно, с правом незадовољни због немарности својих политичара према чувању хришћанских корена Европе. Има више разлога за ово незадовољство. Ја ћу се осврнути на онај који се ређе помиње, по свој прилици јер је из домена класичне филологије, основе свих хуманистичких наука, али данашњим европским „хуманистима“ старомодне, као што им је и Хришћанство.
Корени европске културе
Мој аргумент у прилог прокламовања и очувања хришћанског идентитета Европе тиче се онога што првенствено представља Европу у очима и ње саме и осталога света. То је европска цивилизација. Већина људи ће рећи: то је најбоља, најразвијенија и супериорна цивилизација. А шта чини темеље те цивилизације? Ја на ово питање одговарам: хеленство и Хришћанство. Без ово двоје не може се разумети Европа, барем не са аспекта културе и духовности. Европа није само одређени географски простор, нити тип политике и економије. Европа је пре свега један дух, а у основи тога духа јесу два елемента: хеленска култура и хришћанска вера. Ову чињеницу признају сви учени и образовани људи. Проблем настаје при интерпретирању ове чињенице. Људи који са једне стране мало познају антику, а са друге су махом ненаклоњени Хришћанству, чак и ако такви себе сматрају научницима, када говоре о ова два суштаствена одређења европског идентитета, налазе да су они противречни, да се искључују. Штавише, када вреднују ова два обележја Европе, такви Хришћанство проглашавају за „назадну“ негацију „напредног“ хеленства. Овакво схватање је потпуно неосновано. Ово тврдим не из пуке хришћанске самоодбране, већ из трезвене и утемељене научне обавештености.
Литерарно-мислилачко наслеђе античкога света познато нам је првенствено захваљујући Хришћанству. То што познајемо врхунске изразе људске словесности у делима античких књижевника, научника и философа, заслуга је Хришћанства. Јер, Црква је током средњега века, по манастирима, преписивањем у скрипторијумима и похрањивањем у библиотекама, сачувала античке текстове непролазне вредности – епове Хомера и Вергилија, драме Софокла и Еурипида, беседе Демостена и Цицерона, философске списе Платона и Аристотела, историографске Херодота и Салустија, медицинске Хипократа и Галена, математичке Еуклида, музичке Аристоксена, правне кодексе – и да не набрајам даље. Без ових писаних извора свеколику мудрост и лепоту античког света само бисмо наслућивали из остатака материјалне културе и понеког папируса преживелог у пустињском песку. Црква је омогућила трајно познавање ових дела, иако су њихови творци припадали свету друге религије, свету који је прогањао хришћане скоро три столећа. Црква је била свесна културних достигнућа тога света и уважавала је оно што је међу њима ваљано. Отуда свима онима који данас говоре о толеранцији, о међусобном разумевању, о уважавању других, о дијалогу са другачијима од себе, а при томе често не виде те вредности у Цркви, треба навести пример како је Хришћанство имало добре воље у односу према античкој култури. Наравно, у лицу својих најбољих представника, оних који су свет око себе добро познавали и према њему се односили на културном нивоу, који су имали разумне смотрености да уоче оно што је у том свету истински мудро и лепо, да то признају за вредно и, како доликује ономе што је универзално вредно, да га прихвате и чувају као своје.
Апостоли и Антика
Почетак ове цивилизацијске мисије Цркве на европском тлу и на свим просторима до којих је допрло хеленство – античко „европејство“ – сàм је почетак Хришћанства. Хришћанска ера почиње у тренутку када је антички свет био на једном од својих врхунаца. Христос се родио у време цара Августа. То је време не само политичког и економског процвата Римске државе, него и време када је на њеном огромном простору у потпуности дошла до изражаја универзалност хеленске културе. При разматрању односа између хеленства и Хришћанства, поменути теоретичари обично тврде да је Хришћанство оријентално, да припада свету који је далек традицији Запада, чије корене они виде у античкој цивилизацији. А ја кажем: Хришћанство јесте започело свој историјски пут у палестинској забити, али оно је од самог почетка имало универзални карактер. Већ у апостолској Цркви дошло је до окретања од Јевреја ка хеленофоном паганском свету. Јевреји углавном нису прихватили Јеванђеље, тако да је апостолска проповед проширена, а затим и сасвим усредсређена на пагане, на свет хеленске културе. То је била престижна и владајућа култура на огромном простору Медитерана, Блиског и Средњег истока и северне Африке. Али занимљиво је да су прве хришћанске општине основане у Европи биле у Хелади. А Хелада је, цивилизацијски, колевка Европе. Неки библицисти сматрају да је најстарије сачувано дело првог хришћанског писца, светог апостола Павла, Прва посланица Солуњанима. Према томе, први текст хришћанске књижевности био је упућен једној црквеној заједници у Европи.
Још је интересантније да је Хришћанство своју, да тако кажемо, светску промоцију доживело у античкој метрополи европске цивилизације, у Атини. Међу описима мисионарских путовања светог апостола Павла у Делима апостолским истакнуто место дато је његовом боравку у Атини, културном центру не само Хеладе, већ читавог античког света. Апостол долази на трг Ареопаг где среће окупљене философе. А философске школе су биле један од симбола античке Атине. И Апостол почиње да проповеда хеленским философима. Али обратите пажњу како је он то учинио. Он њима није рекао: „Ви ништа не знате, па сам ја дошао да вас свему научим“. Своју проповед атинским философима, за које зна да су дубоко мислећи људи и да им се не може обраћати макар како, он формулише у виду позивања на хеленске мислиоце, на оне међу њима који су били монотеисти. Апостол Павле је рођен у једном од грчких градова, Тарсу, у коме је било једно од средишта стоичке философске школе, и сàм је, очигледно, имао добро хеленско образовање. Он је знао да је интелектуална елита хеленског света и у религијском погледу била изнад масе, одане политеизму. Та елита, попут Платона који је говорио о Демијургу (Творцу), или Аристотела који је говорио о непокретном првом покретачу, или Арата и Клеанта, на које се Апостол у својој проповеди Атињанима позвао, била је, у најопштијем смислу, монотеистички опредељена. То је апостол Павле искористио у обраћању својим атинским слушаоцима. Он је сматрао да проповедати Јеванђеље међу таквим људима не значи зидати на ледини. Он је знао да у хеленском интелектуалном наслеђу има добар темељ за грађевину хришћанске проповеди и то је искористио.
Свети Јустин Философ
Хришћанство је, дакле, од самог почетка наступало према античком свету, а нарочито у његовој европској постојбини, поштујући оно што је добро у традицији тога света. Први хришћански философ, свети мученик Јустин, јасно је формулисао позитиван хришћански став према античким литерарно-мислилачким вредностима. У својој Апологији брани Хришћанство од неразумевања неких пагана хришћанским разумевањем вредности пагана: “Све што је игде добро речено, то је и наше, хришћанско”. Дакле, за светог Јустина не постоји та религијска баријера која може хришћанина изоловати од културних и интелектуалних достигнућа света око себе и учинити да он презире општеприхваћене цивилизацијске вредности. Ову хеленско-хришћанску сарадњу настављају александријски теолошки корифеји Климент и Ориген на које се ослањају највећи старохришћански Оци, Кападокијци, свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и други. Ови васпитаници најелитнијих реторских и философских хеленских школа у Атини са једне стране настављају да развијају хришћанску реч и мисао на основама античке традиције, а са друге стране на плану декларативног позитивног става према античкој култури чине нешто што на први поглед зачуђује. Наиме, у њихово време, у 4. веку, Хришћанство постаје не само слободно, већ постепено почиње да доминира над паганством. Неко би очекивао да хришћани у тим условима кажу: “Наш противник је на умору, зашто да се више додворавамо тим Хеленима, сада ми можемо њима да наметнемо своје, а њихово за сва времена да потиснемо”. У тој преломној ситуацији најумнији представници Цркве сасвим другачије су се понели од инстинкта масе. Они који су имали слободу да стварају нову, хришћанску културу, учинили су то тако што су довршили христијанизацију античке културе. Они су уложили максималне напоре да то велико дело старохришћанског мислилаштва заокруже.
Када је последњи паганин на престолу Римске царевине, Јулијан Апостата, забранио хришћанима да буду професори у државним школама, образложио је то тиме да они који не верују у Хомерове и Хесиодове богове не могу да предају о Хомеру и Хесиоду. На другом месту изразио се још провокативније: “Наше су хеленске науке, као што су наши хеленски богови, а ваши су незнање и некултура”. Али, највећи Оци Цркве одговорили су на овај изазов тако што су још једанпут истакли да Хришћанство прихвата хеленску културу јер је не посматра уско конфесионално, као културу паганске религије, него као духовну вредност свих словесних људи. При том они нису иступали са таквим ставом из пуког прагматизма, штитећи Хришћанство од особито непожељне квалификације у античком свету – варварства – јер сви они који нису деоници хеленске културе, Хелени по духу, третирани су као варвари – на шта је управо циљао Јулијан. Велики старохришћански мислиоци искрено су сматрали и отворено говорили да хеленство није ни ствар крви ни ствар вере, већ умности и речитости – онога што су Хелени означавали речју логос. Отуда свети Григорије Богослов у говору против цара Јулијана, осврћући се на покушај овога да направи вештачки јаз између Хришћанства и хеленства, каже: “Зар ми можемо себе називати служиоцима Божјега Логоса, а презирати људски логос?” Он под људским логосом подразумева словесна достигнућа образованих пагана у науци, философији и књижевности, све оне интелектуалне, културне и образовне напоре античког света којима се тај свет, у крајњој линији, приближио Божјем Логосу, Хришћанству. Многи црквени писци сматрали су да су пагански мислиоци блиски Хришћанству били богонадахнути; у њима су, кажу, били делићи Божјег Логоса. Он је присутан у целини у Цркви, али га има у зрнима или клицама и код оних који су незнабожци. То је део Божјег плана како би се они лакше привели спасењу. Григорије Богослов је истицао да је немогуће бити добар хришћанин, а не бити добро образован, мислећи на хеленско образовање. Зато неимари хришћанске културе нису стварали неко потпуно ново образовање, већ постојеће прилагодили хришћанским духовним начелима. Тако је хеленско енциклопедијско образовање, које је почињало граматиком и реториком, настављало се природно-математичким дисциплинама и завршавало философијом, остало образовни модел и у хришћанским вековима у виду “седам слободних вештина”.
Свети Василије Велики написао је један спис упућен хришћанској омладини у коме је објаснио како она треба да се образује на античкој књизи. Он каже да истовремено са интелектуалним и културним уздизањем на делима античких класика млади хришћани себе морално изграђују, будући да су најистакнутији пагани имали исте етичке идеале које имају хришћани. Свети Василије наводи многе примере из античке митологије и историје из којих се види како је пагански свет познавао и ценио многе вредности које Хришћанство проповеда. Између осталог, Василије наводи причу о Хераклу, највећем хеленском митском јунаку, који се као младић нашао на животној раскрсници између врлине и порока, али се определио за врлину. Он спомиње и како је Сократ, најрепрезентативнији хеленски философ, добивши од некога ударац по образу окренуо му и други, као што је Христос саветовао својим ученицима да чине.
Пуно је још примера на којима се може показати да говорећи о коренима Европе, о античкој цивилизацији и хришћанској духовности, треба држати на уму да то двоје није у апсолутној опреци, да хеленство и Хришћанство – у својим највишим манифестацијама – имају заједничке основне интелектуалне и етичке принципе, а да је њихова спрега историјски потврђена брана културном и моралном варварству. Ове пак чињенице разлог су више да хришћани буду поносни на своје име. Јер бити хришћанин значи – уз све остало – припадати Цркви која је имала ширину и далековидост да прихвати и да чува литерарно-мислилачке тековине античког света.
Излагање доцента др Ненада Ристовића на трибини Хришћански корени Европе одржаној на Филозофском факултету у Београду
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
