Лечење болести (не)зависности
У данашње доба укоренио се појам болести зависности. Тај појам подразумева да одређени појединац не може да живи (или не може да издржи) без одређених супстанци (дроге, алкохола, дувана) или без одређених образаца понашања (бивања на интернету, играња игрица, клађења, коцке, блуда како разнополног тако и истополног). Погрешно коришћење наведених супстанци или наведених образаца понашања (према људима а нажалост и животињама) изазивају код појединаца велики осећај задовољства а недостатак истих велики бол. Тежећи да избегну бол због недостатка, и остваре задовољство, појединци упадају у тзв. зачарани круг зависности и поново теже стању задовољства (човек бива жив а у ствари мртав).
Болест је тако присуство бола, здравље је одсуство бола а да би бол уминуо или потпуно престао постоје такозвани аналгетици, супстанце које нам то омогућују. Аналгетицима избегавамо бол и стање без бола изазива задовољство. Но исто тако постоје супстанце које изазивају задовољство у нама. И од једних и од других ми смо зависни. Дакле, зависност је наш однос према некоме и нечему где тај неко или то нешто јесте или постаје услов нашег постојања. Без њега или тога једноставно не можемо да живимо.
Зависници наравно угрожавају првенствено себе а затим и околину (ближње) и најблаже речено нису способни за нормално функционисање (на послу, у породици, у односу на ближње, друштво у целини). Не смемо заборавити да су одређене супстанце (алкохол, дуван, лекови) легални као и одређени обрасци понашања (клађење, коцка, интернет) док се о осталима у друштву расправља (истополни и разнополни блуд, дрога…)
До дана данашњег развијени су многобројни обрасци одвикавања људи од употребе наведених супстанци и од наведених образаца понашања. Нити један од тих образаца није се показао апсолутно ефикасним и ефективним. Како би наш народ рекао, не плаши се мечка решетом. Наркомани се враћају дроги, алкохоличари алкохолу, дрога се замењује алкохолом или лековима и постоји сијасет могућих комбинација. Стално се поставља питање зашто је то тако. Што је неко духовито рекао: Шта је то у људском бићу што га води према бићу? Или што певач новокомпоноване музике својој драгој пева: Ја без тебе не могу да живим….
Да бисмо добро разумели појам зависности морамо прихватити чињеницу да се однос зависности ствара између слуге и господара као и између најамника и господара. Однос љубави искључује однос зависности. Сваки живи, од Бога (Оца, Сина и Духа Светога) створени човек, телом је, како то данашња наука, каже зависник, и то пре свега од ваздуха, воде, и хране. Данашњој науци (хипертрофираном људском разуму) је тачно познато колико дуго сваки од нас живих зависника може да издржи без наведених ствари.
Сваки живи човек може са Богом створити однос слуге, најамника и однос љубави.
Свакој индивидуи је то врло понижавајући положај, на неки начин зло без кога се не може. У свом илузорном начину живота сви ми наравно мислимо да ми сами, независно од Бога (Оца, Сина и Духа Светога) можемо и морамо да обезбедимо и створимо те супстанце. И ма колико стварали на нашу индивидуалну жалост, смрћу умремо.
Пренебегавамо елементарну чињеницу (Истину) да је Бог (Отац, Син и Дух Свети) СВЕ љубављу својом створио (па и нас), подарио нам, дао нам на коришћење и на управљање. Пренебегавамо Истину да ништа наше није. Пренебегавамо чињеницу (Истину) да смо ПРИЧАСНИЦИ ваздуха, воде и хране а никако творци.
Човек пренебегава чињеницу (Истину) да он сам ништа не ствара, да је СВЕ већ од Бога (Оца, Сина, и Духа Светога) створено и да је то створено њему дато на коришћење и управљање. Човек пренебегава чињеницу да је он биће заједнице, причасник свега створеног.
Човек још од Адама живи у врхунској илузији да то није тако. Живи у лажи коју је сам себи створио на наговор змије: ДА ЈЕ ЈЕДНАК, исти, по суштини Богу и да као такав може бити апсолутно независан од њега.
И тако је до непрепознавања доведена суштина преваре: сваки живи човек уствари осећа празнину и бол у себи због недостатка Бога а пријатност и радост када Бог у њему обитава.
Дакле, хтели то ми или не, као слуге и као најамници Божији ми смо апсолутни и неизлечиви зависници од љубави Божије. Усиновљени ми смо ЗАЈЕДНИЧАРИ. Човек нажалост још Адама до до данас гради, утврђује и чува своју позицију НЕЗАВИСНОСТИ од љубави Божије (Оца, Сина и Духа Светога).
Живећи у врхунској илузији независности (НЕ љубави Божијој) стварамо зависност прво самог од себе (све до гордости) а онда тако независан постаје апсолутни зависник од свега створеног. Смрћу умире.
Дакле да би се било која болест зависности превладала мора се прво разбити илузија о сопственој независности (умрети) и са пуним поверењем прихватити ИСТИНА (васкрснути) да је све створено од љубави Божије (Оца, Сина и Духа Светога) и да је човек заједничар свега створеног а не зависник.
Човек САМ, свестан једино самога себе нема поверења у безграничну љубав Бога (Оца, Сина и Духа Светога). Мерећи по себи мисли да та љубав има граница и једноставно не може тако ограничен да прихвати вечно ДА. Чак му и нераздељива веза Сина са људским телом (оваплоћење, Син Божији и Син Човечији, Исус Христос) није довољна. Исус Христос, Син Божији и Син Човечији јасно говори:
Ја сам истина, пут и живот. Без мене не можете ништа чинити!
И шта сад?
Једноставо. Кренимо сви у Цркву Христову да се излечимо од независности и зависности (умремо) и постанемо ИСТИНСКИ ЗАЈЕДНИЧАРИ Тела и Крви Христове (васкрснемо). Од слугу, преко најамника постанимо Благодаћу Духа Светога Синови Божији. И ето Чуда. Све створено је Црква, живи Литургија (заједничко дело Бога и Човека).
Уздржимо се у наредним недељама од одређене хране (телом), одрекнимо се себе и својих илузија, престанимо да будемо зависници, престанимо да будемо независни постанимо ЗАЈЕДНИЧАРИ. Живимо о свакој речи Божијој, не искушавајмо Бога, него му једноставно служимо. Будимо Литурзи.
Тако између осталог прекидамо зачарани круг независне зависности и започињемо наше спирално усхођење узајамне љубави нас и Бога.
редовни професор, др Младен Печујлија
Факултет техничких наука, Нови Сад
