Старчев отпор

О, брате, дете, рече старац, свашта ми наприча! Али послушај мој трезвени савет. Јер, као што видим ти си неки фанатик!

Ти кажеш да тежиш за истином, лепотом « добротом, марамом ин срећом, и тврдиш да то и теби и чак целом људском роду религија даје. Окани се тога, Није то тачно. То су голе поповске приче. Коме је стало до истине, пружиће му је наука и философија. Осећа ли човек потреба за лепотом, ту је уметност да му је пружи. Треба ли нам материјална срећа ш благостање, ту су техника, економија и право да га остваре. Зато је религија потпуно излишна, утолико пре што је нека доказала њену истинитост.

Уосталом, није истина што си ти, дете, рекао да је религија свеопшта појава у човечнству и ма постоји свачијем срцу. Има у свету нас атеиста врло много, и
чак се због свог атеизма осећамо врло срећним. Јер, атеизам доноси праву н потпуну слободу личности. Ви верници, ви сте слуге Божје, Вас ваша Православна црква тако н назива „раб Божји“. Међутим атеизам нас разрешава од ропства Богу и од свих обавеза које вама верницима религија намеће.

Најзад, религија ништа не доприноси моралном усавршавању човека. Јер, не заборави, младићу, да има и нас атеиста врло поштених људи, као што има и вас верника врло покварених. Зато ја потпуно усвајам оно напредно гледиште да је религија сасвим излишна, и чак штетна појава — заврши старац своју реч.

Др Лазар Милин: Разговор у возу (1. део)

Младићев одговор

Слушајте, старче, рече поново младић. Далеко сам Од сваке намере да Вас вређам, јер ми забрањује н моја вера и моје васпитање. Али, надам се да ми нећете замерити ако Вам искрено кажем шта мислим о тим Вашим речима. — Све то што сте Ви, старче, рекли о религији, све су то прастаре, већ избледеле и дотрајале пароле, искрзане н смежуране, и много старије и ћелавије од Вас.

Ви ми, старче, кажете да ће ми наука и философија пружити истину о свету и животу и одговорити ми на питање ко сам, шта сам ја у овом свету, и шта је мој крајњи циљ и удес.

Истина је, наука и философија моћи ње да ми пруже одговор на та питања, али само онда ако буду религиозне, ако се споје са теологијом, специјално са хришћанском. Без тога, ако оне буду атеистичке или бар агностичке, ја од њих одговор нећу добити. Оне ће ми причати како се крећу звезде, како расте трава, како живе шкољке и пужеви; мили ће ми о предности и циљу живота дати онај мало пре поменути Шопенхауеров одговор. А тада, старче, меће нам остати ништа друго него да се ухватимо за руке па да одемо до Сарајева да питамо постоји ли тамо још увек оно друштво шопенхауероваца, нека нам кажу где је стена Јекавац.

А Вашу тврдњу, старче, да су техника, право и економија довољан услов н извор људске среће, ту Вашу терању искуство никад не потврђује, Отидите у који хоћете биоскоп, погледајте који хоћете филм и видећете да људи чак и у највећој раскоши осећају патњу, бол, терет и врше самоубиства. А тако је то не само из филмском платну неко баш и у стварном животу.

Да ли сте се, старче, кадгод запитали откуд та појава?

— Свакако отуда, што су истините оне еванђелске речи да и зло н блаженство излазе из срца људског, и да блаженство није пошто спољашње што се види, ето је оно унутра у нама, у срцу вашем. А то, старче, значи да извор среће није само у техници, праву и економији — они су само добри прилози људској срећи — него је потребно људско срце очистити од греха и зла, оплеменити га и испунити га царством небеским. А то — признаћете — може учинити само религија.

Па даље, старче, ја као културан човек врло ценим све врсте уметности, али далеко сам и од помисли да би био која уметност могла потпуно накнадити изгубљену религију. Просто зато, што нам ни једна уметност не даје одговор на она основна питања о предности, циљу и смислу живота. И још зато, што уметност може оплеменити човекову душу само ако је та уметност религиозна. Па ни тада она сама по себи, без религије, не може злочинца обратити у праведника. Ако сте, старче, гледали филма „Жан Валжан“, а свет је препун таквих типова као што беше Жан Валжан, мисли сте се уверити да је он постао од разбојника добар човек само под утицајем очног дивног хришћанског владике. Иначе никаква уметност њега не би могла препородити. Најзад, уметност је заиста диван декор овог животе. Али пред чињеницом смрти тај декор пада у прах. А само је религија та која човеку разведрава хоризонте и видике пред чињеницом смрти.

Само још једно питање, старче! Кад сте Ви мене запитали шта ми то значи бити православан, ја сам Вам одговорио. Смем ли сада и ја Вас запитати шта то значи бити атеист и безбожник?

Ако Вам то значи да Ви немате ни свести о Богу, онда ја такву Вашу изјаву не могу никад сматрати истинитом, јер нити има нити је икад било на свету човека који није имао никакве свести н никаква појма о Богу. Зар бисте могли порицати постојање некога или нечега о коме нам о чему немате и најблеђе свести и појма! Па то је апсурд.

Могуће је, међутим, нешто друго. Можда Ви само мрзите Бога, па се Ваш атеизам заправо састоји у Вашем пркосу Богу. Сећам се једног љутитог младића који је предамном псовао Бога. Упитао сам: Зар ти верујеш у Бога? Не верујем, одговори он љутито. — Па што га стада псујеш? — Зато што га мрзим, рече он.

Ако је и Ваш атеизам, старче, излив Ваше мржње на Бога и бунта против Бога — а то управо и сачињава психичку суштину атеизма — онда Ви нисте ни приметили, као ни онај млади саговорник, да Ви управо варујете у Бога, верујете душом, »штитом и заробљеном душом, не- свесно, но ипак стварно. Јар, кад у дубини душе не бисте веровали да Бог постоји, не бисте га ни мрзели, не би сте му ни пркосили. Оно чега нема, не може се мрзити, нити се може пркосити некоме за кога мислите да га нема.

А колико људи могу ма и несвесно да буду религиозни, сведочи чињеница да су многи од оних који се најгрлатије изјашњавају као атеисти, заправо често врло сујеверни, а то и не примећују. Од мноштва примера, навешћу Вам, старче, само један.

У јесен 1937. године неки опаки разбојник, Ђорђе Совиљ, побио је секиром 6 душа у једној кући, у Брезик-Ламинцима, крај Бања Луке, Осуђен је на смрт. На суду је изјавио да је атеист и да му не треба ни свештеник ни причешће. — А знате ли шта је још изјавио?

Рекао је судијама: Знао сам да ћу бити ухваћен! Јер, када сам после убиства бежао из те куће, приметио сам једну звезду како је прелетела преко неба, и одмах сам помислио: Ђорђе, бићеш ухваћен!

Та његова мисао била је чисто сујеверје, зар не! А признаћете, сујеверје је само извитоперени облик религије. Тај разбојник, тобож није веровао да постоји Бог. Али је ипак веровао да мртва и неразумна звезда — или можда Неко изнад звезда! — зна његово тајно недело, и чак његову будућност, па му својим падом то наговештава.

Зар не видите, старче, колико сабијене и искривљене религије има у тој једној јединој његовој помисли! Па кад тако стоји ствар са једним окорелим и превејаним злочинцем, колико би тек религије могао пронаћи човек у души оних самозваних атеиста који ипак нису загазили у злочин!

Најзад, старче, чуди ме како нисте приметили једну своју противречност, која иначе свакоме боде очи. Рекли сте, наиме, да Вас је атеизам учинио срећним јер Вас је ослободио ропства Богу и разрешио свих оних обавеза које религија намеће нама верницима. И одмах сте затим додали да је атеизам исто тако солидан ослонац морала као и религија.

Не могу обе ове тврдње бити тачне. Оне се искључују. Јер, нама верницима религија «не намеће никакве друге обавезе осим моралних дужности. Па кад Вас је атеизам тих обавеза разрешио их ослободио, како сами рекосте, како онда можете тврдити да атеизам помаже морал?!

Осим тога, ако атеизам може икога учинити истински „срећним, откуд онда да се удружење самоубица заснује баш на једној атеистичкој, а не на религиозној философији?

Него, ипак, признаћу Вам старче, нешто. Истина је што кажете да и међу атеистима има поштених људи, као и међу религиознима што има покварених. Нити су религиозни људи све сами свеци Божји, нити сви атеисти моралне хуље и пропалице, И једних и других има помало на обе стране. Али разлика је у томе, што је поштење једног верника директан плод његове религије, а поштење једног атеисте није плод његовог атеизма. Напротив, ако хоће да буде прави, доследан атеист, он не сме ни себи ни другима постављати апсолутно никаква ограничења ни у чему, па ни у моралним поступцима. Ви сте, као и Жан Пол Сартр, сасвим правилно схватили атеизам, кад сте тврдили да вас је он разрешио од свих обавеза које религија људима намеће. Па зато ако се неки атеист по доброти људске природе још увек придржава моралних обавеза, онда је он сам себи недоследан, јер га његов атеизам од свега тога разрешава.

Исто тако, ако неки верник греши, онда он греши не зато што га томе учи његова хришћанска религија, него по искварености људске природе која постоји у свим људима. И, разуме се, то је његова недоследност. А човеку је по природи дата слобода одлучивања и могућност да сам себи буде недоследан. Зато нико и ништа не може човека (натерати нити да буде грешник, нити да буде праведник. У последњој линији то човек одлучује својом вољом. Не може се постати грешник без слободног при- станка, нити праведник без личног напора воље. Зато ви религија ни атеизам немају на човека неко механичко присилно дејство, него га само подстичу или на испуњење моралног закона, или на „ослобођење“ од њега. У том погледу предност без икаква колебања и деобе припада искључиво религији. Атеизам „ослобађа“ човека, а религија „заробљава“ човека намећући му моралне обавезе. Али тога „ропства“ ми се ни мало не стидимо, као што ни ви атеисти немате рачуна ни разлога да се поносите „слободом“ онако схваћеном као што сте нам изложили, Јер наше „ропство“ значи испуњење моралног закона, а ваша „слобода“ значи слободу од моралног закона. Тако дакле, Ваша тврдња, старче, да је атеизам добар ослонац моралу, стоји у директној противречности са тврдњом да Вас је атеизам ослободио од религијског ропства.

Зато, старче, ја све Ваше тврдње против религије учтиво, али одлучно одбијам, јер су и нетачне и штетне и још одавно застареле, заврши младић своју одбрану.

Тада се умешаше у разговор остали путници с питањем: Шта си ти, младићу, и откуд ти то знање и таква схватања?

Казао сам Вам, рече младић, да сам православни Србин. А такво знање и схватање добио сам од својих родитеља и од свога катихете, вероучитеља. Дужност. И не заборавите да сви неправославни ‘већ одавно то право користе. Шта ви чекате?! Зар нећете пожурити да одгајите православну омладину која ће унети духовну снагу и духовно здравље у духовно и телесно измождени организам српског православног народа? Пожурите! Историја не чека, а Бог позива и благосиља.

Др Лазар Милин из књиге – Разговори о вери

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име