Свест о тесној историјској, културној и духовној повезаности српског и руског народа дубоко је уткана у све поре националног бића Срба и Руса. Историјски посматрано, однос Срба, посебно интелектуалаца, према моћној „словенској ослободитељки и ујединитељки“ кретао се од русофилије и чак русоманије (израз Лазе Костића) до разочарења и дистанце, обично након изневерених нада српског живља у „ходатајство“ православне империје или неких историјских догађаја који су болно одјекнули у српској јавности (гушење пољског устанка 1863. године, на пример). Како запажа један од најеминентнијих проучавалаца српско-руских додира и веза, Мирослав Јовановић, који је сабрао и адаптирао (скраћивањем на најбитније моменте) сведочанства мемоаристичке литературе од XVIII до XXI века у волуминозну хрестоматију састављену од 148 текстова из пера 106 српских аутора – литерата, дипломата, владара, црквених посленика, војних достојанственика, журналиста, културних и јавних радника, у XVIII веку највише се инсистирало на сличностима двају народа и њихових историјских путева. Међу Србима тога доба доминирају представе о „великом православном цару“, заштитнику Срба и свих Словена, што је у бити представљало трансформацију давнашње идеје о Москви као „трећем Риму“. По Јовановићевом запажању, Срби у XVIII веку заправо су имали „мултипликовани идентитет“, али је такав феномен могао имати значајну улогу у процесу изузетно брзе асимилације Срба који су се током тога века у два наврата, из Војводине и Далмације, организовано пресељавали у Русију. Наредни век, иако је оточео и знатним делом протицао у знаку романтизма и борбе српског народа за еманципацију, за аутономију а потом и независну државу, доноси трансформацију глобалне слике о Русији, у којој има више места за уочавање разлика и за усложњавање перцепције Русије из два међусобно све удаљенија и све супротстављенија дискурса – из перспективе славенофилске оданости, али и латентне русофобије са западњачким коренима. „Тај дубоки раскол у односу према Русији и перцепцији Русије остао је константа српског друштва до данас, само што се временом све више радикализовао“, закључује Јовановић.
У даљем излагању размотрићемо најкарактеристичније наративе о руској култури настале током XVIII и XIX века. У овом циљу анализирали смо 44 текста мемоаристичке литературе поникла из пера истакнутих културних и јавних делатника Србије и српских земаља (Симеон и Алесандар Пишчевић, Григорије Трлајић, Сава Текелија, Захарија Орфелин, Герасим Зелић, прота Матеја Ненадовић, Лаза Костић, Михаило Полит-Десанчић, Јован Суботић, Милан Ђ. Милићевић, Владан Ђорђевић, Данило Медић, Живојин Жујовић, Јаков Игњатовић, Светозар Марковић, Светозар Милетић, Влада Станојевић Трнски, Сима Милутиновић Сарајлија, Алимпије Васиљевић, Милан Савић, Ђорђе Дера, Радован Казимировић). Пажњу ћемо усмерити у првом реду на сакралну, а затим и културу свакодневног живота, као и културу комуникације, а то су аспекти који нису били предмет досадашњих истраживања.
Пре него што приступимо излагању и коментарисању наше грађе, подсетићемо читалачку публику да је Витомир Вулетић у Летопису Матице српске објавио занимљиву студију „Срби и Србија у очима Руса“. Наративи руских посматрача о Србији XIX века одликују се поларизованошћу – усхићеношћу лепотом земље, амбивалентним ставовима о српској религиозности и зачуђеношћу, па и констернираношћу нивоом културе у њој: „Србија је једна од најживописнијих и најблагодатнијих земаља у Европи“ (С. М. Максимов), међутим „народ је уопште груб, необразован и заостао“, „много и ружно псују“, „о религији скоро немају појма“, али „по селима нема крађе, убистава, пљачке <…>. „Српски народ је инстинктивно поштен <…>, он је исто тако инстиктивно добар“ (кнез Мешчерски), „Србин је самоуверен и на то има право“, „не подноси покровитељство“, „Србин је затворен, али не некомуникативан“, у Србији је „све привремено“, „све је у очекивању нечег“, живи се „уочи нечег“ (П. Ровински). Поглед Срба на руску културу далеко је монолитнији, и ретке су, чак безначајне критичке опаске везане за поједине њене аспекте.
Најдубљи утисак на српске поклонике оставиле су светиње Русије, пре свега у двема престоницама – златоглавој Москви и „северној Венецији“ – Петрограду. Сава Текелија у путопису „У Русији Јекатерине Вторе 1787. године“ пише о импресијама из Миргорода, Москве и Петербурга, посебно истичући велелепност манастира св. Алескандра Невског „са великом саборном црквом и осам мањих храмова, са око „седам стотина клерика које содржава то велико зданије“. Архимандрит манастира Крупа Герасим Зелић, који се у Русији обрео ради прикупљања помоћи манастирима у Далмацији, импресиониран је лепотом московског Кремља: „Ко би могао избројити число цркава (у Кремљу, прим. наша), који су богати и великољепни, а особито изнутра, ђе се само сребро и злато и различито драгоцјено камење блиста на иконама. Царске двери јесу од самога сребра, позлаћене и с различнијем образи светије угодника украшене. На црквама и манастирије виде се велика трула (кубета) и звоници, покривени мједом (бакром), у огњу позлаћеним, који се, кад сунце сија, не да од златног блистања гледати“. Москвом је опчињен и прота Матеја Ненадовић: „Но човек у толикој пространој вароши (Москви, прим. наша), а никада до сад толико у гомили кућа не видевши, шта ће пређе да види и да му се начуди: древноцарствујуштему Кремљу, црквама, или дивним дворовима и лавкама“. Истакнути јавни и културни радник Михаило Полит-Десанчић у записима насталим 1867. посебну пажњу поклања лаври Свете Тројице у Сергијевом Посаду: „Богатство тога манастира не да се описати. Има сијасет одежда и владичанских круна све са драгим камењем искићене. Кажу да тај манастир има највећи дијамант на свету, за који је један Енглез давао по милиона рубаља. Тај манастир има и једну подземну капелу за испоснике“. А у Петрограду најдубљи утисак на њега оставља саборни храм светог Исакија: „Мени је Исаакијевска црква у Петрограду већма импоновала него Петрова црква у Риму, мада је ова виша и већа, а то зато, што Петрова црква има високу колонаду пред црквом, која одузима од цркве, дочим Исаакијевска црква дивно стоји за себе. Богатство и величину Исаакијевске цркве тешко је описати“. Исте године Русију походи и Јован Суботић поводом Етнолошке изложбе Руске царевине, на коју је био позван. Усхићење избија из сваке његове забелешке: „Москва је велика скоро као Беч; а тако је јединствена, да јој нема нигде пара. Преко 600 цркви, и 400 капела само ту у једном граду. Свака црква имаде по 4-5 торњева. Свака је друге форме, тако да се не може човек тој богаштини у формама надивити. Торњеви сви имају куполе, а све са различним бојама намазане: златне, црвене, беле, плаветне, зелене, да та разновидност боја сама собом човека већ у други свет уведе. Ту је исток са његовом фантазијом и његовим бојама“ (127). А на другом месту код истог аутора читамо: „Најлепша од најлепших цркви споља јест Блажени Василије на Црвеној пијаци (Красном тргу, прим. наша) на реци Москви, близу Спаских врата (капије Светог Спаса, прим. наша), којима се улази у Кремљ. Тој цркви тј. њеној спољашњости нема више нигде пара. То вам ја описати нисам кадар, нити би вам описивање помогло <…>: више ћу учинити ако кажем да се подобно што ни снити не даје“ <…> На Спасовска врата не сме нико проћи с покривеном главом у Кремљ, и сам цар кад се туда вози, скида покров главе, и вози се лагано гологлав. А на другом крају те пијаце стоји капела Иверске Матере Божје. Та је часовна увек отворена, и увек се у њој молитве читају. Сваки Рус, који туда прође, неће отићи, док не сврне у капелу, те се побожно прекрсти и коју молитву очита; и стога је Иверска Мати Божја прва часовна у целој Русији, а икона Иверске Мајке Божје не фали у свакој руској православној кући“. И још: „Иконостаси понајвише су резани на начин, који се режу и у нашим црквама. Од земље до свода. Икона много и по мање, а гдекоје и превећ ситне. Али то је све превучено златом, сребром и искићено најразличитијим драгим камењем, да се слабо и види од слике светитеља. Па кад ти једно темпло за другим у истом богатству пред очи изађе, без броја и числа, онда ти се чисто укочи чувство као да је и оно од злата и сребра и драгога камена, па не можеш ни да уживаш, не можеш најпосле ни да се чудиш том невиђеном богатству“. Ношење иконе Иверске Мајке Божије у литији са трепетним поштовањем описаће и поткрај века Ђорђе Дера.
Поред храмовне архитектуре, реликвија и драгоцености, поклонике царске Русије понајвише је одушевљавала дивна красота руског богослужења. „У цркви је,“ – бележи Сава Текелија, – „препрата у коју само царска фамилија улази и стане на десној страни. С леве стране до тридесет певчика у дугачки’ портирати’ морасти’ хаљина’ обучени стојау. Двор стоји благовено <…>, поп служи, други даје проповед пократку, нафору донесе служашти’ поп и царици да. Она га у руку пољуби а он царицу, и тако царица отиде обикновено другим путем, а и у цркву не долази свагда чрез опомјануте сале него на друга врата. Што ми је несвикло било у цркви видити ангеле от дрвета начињене као у римски’ црква’“. Герасим Зелић такође је боравио на службама којима је присуствовала Катарина Велика са свитом, где је уочио неке специфичности и разлике у односу на богослужење у сиромашној, поробљеној Далмацији, тој најзападнијој тачки Православља: „Сви архијереји и архимандрити у Русији употребљавају на глави митру при светом служенију. <…> И који су гођ ту јепископи и архимандрити били, свакога је она (царица – прим. наша) цјеливала у руку; но њој ваља послије повторити, јер је таки у Русији обичај. Епископи цјелују взаимно руку архимандриту, но овај послије повтори јепископа цјеливати; исто тако архимандрити цјелују руку при поздрављенију простим свештеником, но ови повторе то архимандриту. Ово је у Русији, у клеру и духовенству, прекрасни обичај: ђе се год срету, били знани или незнани, цјелују се најприје у оба образа, а потом један другога у руку, но свагда мањи вишему од себе чином и карактером повтори рукоцјелованије, и по том разликује се тамо чест од чести и карактер од карактера“. Посебно је архимандрит Светоуспењског манастира Крупе био импресиониран руским појањем: „На служби су одговарали императричини пјевци, то јест појачи, но на хору а не на земљу. Њи 24 било је тамо, сљедоватељно 24 гласа лијепа и једна од другог различита. Ови пјевци појали су по нотама, и није могуће описати како су наслаждавали и увесељавали слух человјечески“. О појању Јован Суботић надахнуто приповеда овако: „Ниједна земља није тако богата у гласовима мушким као Русија, нарочито у баритону и басовима <…>. Сваки ђакон има ремек од баса, дакле колико ђакона толико ремек гласова <…>. О Боже! Кад стадоше појати, не знаш шта је то, јесу л’ то гласови, или је то један глас, у коме су сви. Од младог детета, до најјачег гласа мужа све су ту тако да рекнем линије гласова. Као да се растворило небо, па неки особити лик анђеоски пева“. Милан Ђ. Милићевић такође је импресиониран руским појањем, истичући да су му извођење ирмоса Ангел вопијаше благодатњеј и Тропара Христос воскресе из мертвих „најдража духовна уживања од како знам за себе“.
У мемоаристици се доста пажње поклања и култури свакодневног живота. Сауна („бања“, парно купатило) за српске мемоаристе представљала је посебно изненађење: „Мени необично би видити купати се, и боље рећи парити се с близу сто особа млади’и стари’, мушки’ и женски’, девојке и момци, сви голишави као от мајке рождени. Пред врати на снегу стајау три човека голишава и разговараше се кан да о Петрову дне било, не дрктавши, не гуравши се, но сасвим цичу зимну не чуствовавши. Ту бање на брегу Мојке и кажу да Руси из бање запарени као раци скачу у замрзнуту воду. Бање су тако начињене да има у њој једна велика фуруна у којој су камење, ово кад се угрије то донесу воде и баце преко њи’ која отиде у паре. Та пара разгрије тело човеческо, и тако се зноји, да које зној, које паре са тела се цуре <…>. Обичај је да би се пори боље отворили да се тапчају с метлицама од брезине на којима јоште лишће стоји. <…> У Росији сваки скоро господин и богати трговац има своју особливу бању“, бележи Сава Текелија. Руску сауну са љубопитством ће посматрати и описивати и Милан Ђ. Милићевић, гост Етнографске изложбе и Словенског састанка у Москви 1867, истичући скандалозност заједничког купања мушкараца и жена.
Највише запажања везаних за животну свакодневицу односи се на културу исхране. Прота Матеја Ненадовић био је збуњен руским ритуалом „чајепитија“: „Седећи ми на столици, а она на асталу у самовару чај кува и даје нам те пијемо, а она једнако, како попијемо, опет наслужи; по три ли по четири ли пописмо, а милостива госпа опет наслужи. Кажем ја Теодору да ја више не могу пити, а он ми каже: „Попиј ту пак изврати шољу“; и тако учиним, и она, даде Бог, већ престаде. Каже Теодор: „Таки је адет; докле год не извратиш шоље, сви они дослужују“. Јован Суботић бележи доста детаља о руском кулинарству: „Што ми се у Петрограду допадало, ту су закуске. Пред сваки обед закуси се мало. А шта? У истој дворани стоји на страни на чисто белом застртом сточићу кавијар <…>. А осим кавијара има ту више врсти морске рибе слане, и сира свакојака. Мени се кавијар најбоље допадао, па друго нисам ни пазио. <…> Јуха је обична била: шич! (sic!). За ту нисам марио. Месо говеђе по нашем начину нису нам давали, него печено; али каква, да се болан лечи! А квалитет бејаше de la sorte première! Онда дође жаркоје, репчики, опет што дивно. <…> Булиона се много виђа, и то врло добра. Али мороженоје не сме фалити. Шта је то мороженоје? Нешто смрзнуто. Друкчије се пије, друкчије годи, друкчије и прија. А мороженога се у Русији више пије него у три западна царства!“. А на другом месту код истог аутора читамо: „У Русији се пије чаја много и у свако доба дана; а официозан је теј увече око 10 сати, када се у 6 ручало, а у 12 ће само мало штогод од вечере да се узме. Они начине есенцију од теја, па онда удешавају ту водом како се ком рачи“. Ђорђе Дера у „Путописним цртама из Русије“ (1897) хвали руски кухињу, посебно „њихову чорбу зготовљену од различитог зеља, а познату под именом шчи и боршч, затим јела од рибе и дивљачи, „руски ајвар“ (кавијар), хлеб, чај, вотку, а иначе изврсним посластичарницама налази ману што се отварају „тек после осам сахати пре подне“.
Ипак, руска кухиња код српских посетилаца Русије изазивала је и негативне коментаре, услед ненавикнутости на одређене намирнице, начин њиховог готовљења. “И тако купи’ једав велики овчији черег печен, сира, хлеба и бели’ циповчица“ „соли“ – рече стражмештер, „ибо несољоно жарут“. Шта! врага, коштова печење оно заиста неслано и бадава солио, вкуса никаква не би“, бележи Сава Текелија, и нешто касније: „Рибе јести иду овде у рибњу пијацу, ту има и дућана гди рибу зготову какву човек хоће, но ту је велика нечистота. Ја сам себи дао сјомке, које је месо жуто као поморанџа, скувати, но и то није добро кувано; нит’ имаду чаршава на асталу него онако упрљана даска као враг; не би’ желио више ту доћи“. Милан Савић 1871. констатује лош квалитет пића, посебно пива. Све примедбе на културу исхране долазе, како запажамо, из пера војвођанских мемоариста, код којих је и иначе израженија vis inertiae, опортунизам, конформизам, задовољство цивилизацијским нивоом живота, оним што данас називамо животним стандардом.
Више аутора описује и васпитно-образовне установе које су српским земљама недостајале, посебно пансионате за благородне девојке. Тако, Јован Суботић износи веома лепе утиске о пансионату за племићке девојке у Смољном манастиру у Петрограду: „Он је имао седам разреда. Сви разреди имали су једнак крој одела, и само сваки другу боју, мрку и тамну. Преко тога одела имала је свака девојчица белу чисту кецељу, од врата до краја хаљине. Све су биле чисто обучене, али је изгледало да су то саме девојчице из мајсторског реда. Тако је све било на њима просто. А у тај завод долазиле су само девојчице почињући од пуковничког ранга, па је било ту бароница, грофица и кнегињица“. Руским просветним системом одушевљен је и Алимпије Васиљевић, и сам васпитаник Кијевске духовне академије, који подробно описује школовање у духовним академијама под окриљем Руске православне цркве. Милан Савић у успоменама из 1871. такође са дивљењем говори о „свеучилишту“ у Петрограду, побрајајући његове факултете и посебну пажњу одбраћајући на „заводе за изображење женског рода“. Ђорђе Дера подробно износи утиске о гимназијама за женску децу и медицинском заводу за девојке у Петрограду, што показује да је васпитање и образовање ученица и девојака у Русији било на далеко вишем нивоу него у Србији онога доба.
Крај првог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД