Како је живот динамичан, неизбежно је да се у личном, професионалном и друштвеном животу стално појављују разноразни проблеми. Када је појединац или група људи суочена с неким важним проблемом, тада размишља како га је најбоље решити. Након што дефинишу решење које би требало да буде најбоље за дати проблем, људи га спроводе у пракси. Међутим, шта се дешава када настане „немогућа ситуација” и покаже се да решење које је изабрано као најбоље – не решава проблем?
Интелигентно би било закључити да зато што не доноси жељени резултат, „најбоље” решење и није тако добро, те да би требало променити приступ, друкчије дефинисати проблем и покушати нешто друго. То би било интелигентно, али сувише често се дешава нешто сасвим супротно: упркос томе што „најбоље решење” у пракси не даје жељени резултат, људи настављају да га примењују покушавајући да докажу да је оно заиста најбоље.
Разлог томе је што људи не воле да нису у праву. Они размишљају: пошто је решење заиста најбоље оно мора дати резултат. Зато и даље инсистирају на неделотворном решењу.
Шта се дешава када настане „немогућа ситуација” и покаже се да решење које је изабрано као најбоље – не решава проблем?
Иако постоји више имена за овај психолошки процес, вероватно је најпознатији назив „когнитивна дисонанца”. То једноставно значи да када су чињенице у супротности са оним што неко верује, тим горе по чињенице. Да би оправдали своје претходно уверење, људи у оваквим ситуацијама изводе разна искривљена тумачења. Чињеница да покушано решење не даје резултат бива протумачена на један искривљени начин чији је циљ да га оправда и докаже да јесте најбоље.
Два су начина на који људи неучинковито решење оправдавају као „најбоље”. Један је логичка грешка „још више истог”. Тврде да дато решење јесте најбоље, али да није дало резултат само зато што није примењено у довољном интензитету. Из тога следи да га је потребно применити много енергичније. Такође тврде да решење није дало резултат зато што није било довољно дуго примењивано. Из тога следи да га треба још дуго примењивати како би дало резултат.
Други начин оправдавања јесте тврдња да jе применом „најбољег” решења спречeно да проблем постане много већи и прерасте у катастрофу. Тада је аргумент: а шта би тек било кад не бисмо радили ово што радимо.
Што је више особа уверена у своју способност, што је већи ауторитет у датој области, то јој је теже да прихвати да њено решење није делотворно. Посебан проблем су групе и организације у којима доминантни члан намеће своје „најбоље” решење као став групе.
У свакодневном животу обичног човека, у економији, политици итд, можемо видети многобројне примере како покушаји решења уместо да решавају, у стилу „још више истог”, одржавају или појачавају постојеће проблеме.
Илустрација – Срђан Печенћић
Политика
