Данас многи, посебно млади, посматрајући свет око себе закључују да је љубав једно нестално и пролазно осећање. Због таквог закључка неки од њих одустају од тражења љубави јер не виде смисао да неко кратко време воле и буду вољени, да би на крају неко патио зато што је остављен. Зато што очекују да љубав неће дуго трајати, унапред се припремају за то, па се „плиће” везују за партнера како их раскид не би много болео.
Ма колико се чинило да свака нова љубав доноси нешто ново, дугорочно гледано ово није ништа друго до „врћење укруг”. Као да љубав која није, како би то Хесе рекао, „стрела испаљена ка вечности” и не може да буде љубав.
Замке идеализације
Како смо дошли до тога да много младих верује да је љубав, која је по својој природи једна веома снажна, стабилна и трајна емоционална веза између људи, постала своја супротност?
Један од главних разлога за овакво нетачно представљање љубави јесте у томе што смо током последњих нешто више од пола века колективно почели да љубав изједначавамо са једном другим, сличним осећањем: заљубљеношћу. Већина људи верује да је заљубљеност она почетна, веома страсна и интензивна фаза љубави, након које следи смиренија и дуготрајнија фаза. Како је доживљај заљубљености много пријатнији него што је то доживљај саме љубави, људи желе да су што дуже заљубљени, по могућности трајно. Када примете да се њихова заљубљеност смањује и да се „хладе”, тада сматрају да престају да воле тако да траже неког новог ко ће им поново пробудити осећање заљубљености.
Иако људи изједначавају љубав и заљубљеност, сматрајући да је због свог интензитета заљубљеност снажнији облик љубави, ова два осећања су у стварности различита, а некада и супротстављена осећања. Различити су психички механизми на којима су заснована: љубав је резултат емотивног везивања, а заљубљеност је резултат идеализације.
Ако на љубав и заљубљеност гледамо као на различита, дакле раздвојена осећања, онда видимо да је једна од њихових главних разлика управо у трајању. Љубав, због емотивног везивања јесте веома трајно и стабилно осећање. Заљубљеност, због идеализације партнера која неминовно води ка мањем или већем разочарању, јесте нестабилно и пролазно осећање. Из праксе знамо да заљубљеност траје од неколико дана до неколико година. То су потврдила и различита истраживања која су покушала да у различитим културама измере просечно трајање заљубљености оних који у ступили у брак и закључила да је просек нешто већи од две године.
А када људи изједначе заљубљеност и љубав, тада погрешно закључе да је љубав та која може да најдуже траје неколико година.
Емотивно везивање, механизам на којем је заснована љубав, појављује се у еволуцији онда када и комплексни организми којима је потребно много времена да би постигли одраслост и самосталност. Тако, на пример, орангутану је потребно осам година до полне зрелости, а човеку дванаест. За све то време потребно је да неко брине о младунчету, а постојаност те бриге је омогућило емотивно везивање, дакле љубав.
Дете мења приоритете
Када мајка затрудни, она полако развија став да је дете део ње, њеног организма. Након порођаја, она задржава тај став, само што сада сматра дете делом своје личности. Тај однос је најинтензивнији у прве три-четири године дететовог живота, када се мајка и дете понашају као да су једна личност, а наставља се током целог живота. Мајка која је емоционално везана за дете је променила своје претходне животне приоритете и ставила дете на прво место, тако да јој ништа није тешко да уради за дете. Емоционална везаност је стабилна категорија, тако да је љубав онај дуготрајни оквир стабилности и непроменљивости који омогућује дететов развој.
Иако се љубав према детету и љубав према партнеру значајно разликују, обе су резултат међусобног емоционалног везивања.
Ако се на крају, када правимо разлику између заљубљености и љубави вратимо почетном питању о трајању љубави, видимо да она може трајати колико и живот.
Политика
