Šta piše u bajramskom cirkularu o koji je poslao predsednik Predsedništva za verska pitanja Turske, i zašto bi ga trebalo pažljivo čuti i na Balkanu

O Kurban bajramu, jednom od dvaju najvećih islamskih praznika, kad se u znak pokornosti Alahu ritualno kolju žrtvene životinje, pretežno ovce, ali i goveda i kamile, predsednik Predsedništva (direktorata) za verska pitanja Turske prof. dr Ali Erbaš našao je za shodno da inostranim verskim poglavarima uputi poseban cirkular posvećen pretvaranju Aja Sofije u džamiju, sa željom da im objasni duhovnu i civilizacijsku uzvišenost toga čina.

Pošto je ovo Predsedništvo, poznato pod skraćenim nazivom Dijanet, u neposrednoj nadležnosti Predsedništva Republike Turske, ono zapravo, još od Ataturkovog vremena, deluje kao svojevrsno „ministarstvo za islam“, s tim što je tvorac moderne Turske njegovim uspostavljanjem stavio islam pod državnu kontrolu, dok ono danas deluje kao jedan od važnih državnih organa u sklopu islamističke dimenzije i realizovanja ciljeva ukupne neoosmanističke doktrine.

U poslanici su, dakle, sadržane poruke verske i zvanične državne politike Turske. Nema sumnje da su među podsticajima da se verskim liderima uputi ovakva umirujuća okružnica bile i nepovoljne i oštre reakcije predstavnika nemuslimanskih crkava i verskih zajednica na odluku da se bazilika Svete mudrosti Božije ponovo pretvori u klanjalište Alahu, ali i bojazan da bi mnoge džamije u svetu mogle postati meta osvetničkih nasrtaja gnevnih hrišćana. Neke već i jesu.

Tekst ovog nesvakidašnjeg pisma zaslužuje pažljivu analizu, jer predstavlja paradigmu neoosmanističkog i islamističkog tumačenja istorije i relativnog odnosa među svetskim religijama. Na temelju ove poslanice moguće je sagledati model dijahronijske dinamike planetarnih odnosa u optici islamskog koncepta svevremenosti, odnosno vanvremenosti islamske istine i muslimanske misije od Ibrahimovih (Avramovih) vremena do Strašnog suda.

NAPAD JE NAJBOLJA ODBRANA

Pismo, na očekivan način, počinje retoričkom formulom invokacije i pohvalom Alahu, kao i prizivanjem molitve i mira za Njegove svete verovesnike (poslanike). Jedan od ovih, i to visoko uvažen, u Kuranu je i Isa, tj. Isus, koji za muslimane nema božanska svojstva, pa će hrišćanski verski poglavari morati prema ovom velikodušnom zagrljaju milosti „Alaha Svemogućeg koji stvori sva ljudska bića u najlepšem obliku“ da osete malo nelagodnosti. No, to je nešto na šta se u opštenju pripadnika triju monoteističkih religija računa i što se rutinski prihvata zarad dijaloga i verske tolerancije, kao logični odraz dubokih dogmatskih razlika u predstavama o Jednom Bogu.

Zanimljivije je, i indikativnije, ono što u Erbašovom pismu sledi, a naročito deo u kome se objašnjava civilizacijska prevashodnost Istanbula i način na koji je sultan Mehmed Osvajač došao u posed Hagije Sofije: „Grleći ljude svih jezika, rasa, boja kože, uverenja i kultura, od prošlosti do sadašnjosti, Istanbul je postao primer središta civilizacije, jer je čovečanstvu ponudio najlepše slike moralnosti i zakona saživota. Posle osvajanja Istanbula, Aja Sofija, jedno od najveličanstvenijih zdanja u ovom divnom gradu kupljena je od strane sultana Mehmeda osvajača plaćanjem njene vrednosti i on ju je uvakufio kao džamiju. I mora se istaći da je ovo sultan Mehmedovo pretvaranje (crkve u džamiju – D.T.) bilo pozdravljeno od strane svih koji su tada živeli u Istanbulu. Ovo molitveno svetilište je u vreme osvajanja Istanbula građevinski bilo u veoma lošem stanju, te se skoro urušilo i raspalo“.

Zatim ide podsećanje na to kako je veliki neimar Sinan brižljivo obnovio džamiju i da je ona „vekovima stajala ne gubeći ništa od svojih izvornih svojstava i odlika, blagodareći brizi i osećajnosti našeg naroda“. Dalje se naglašava, pored ostalog, da će „vrata Aja Sofije ostati otvorena za sve Alahove podanike (upotrebljena je reč „kul“, koja u islamskom religijskom kontekstu znači „sluga“, a izvorno značenje joj je „rob“) bez ikakve diskriminacije“. Ovo je, naravno, sasvim u skladu sa shvatanjem svih ljudi, bez obzira na versku pripadnost, kao Alahovih stvorenja. Tu se, verovatno, misli i na hrišćane i posetioce sa svih strana sveta van molitvenih časova, a možda…

Posle ovog panegiričkog uvoda i idiličnog slikanja turske tolerantnosti i otvorenosti za sve i svakoga, sledi vajkanje zbog odsustva takvog odnosa prema islamu i njegovim bogomoljama „u mnogim delovima sveta, u Istočnoj Evropi i na Balkanu“, gde su „vekovima stari islamski spomenici i verski objekti ili već uništeni ili se zloupotrebljavaju za namene različite od onih za koje su prvobitno napravljeni“.

Za razliku od Aja Sofije, valjda?

Pominju se rasistički nasrtaji, islamofobija…

Napad je najbolja odbrana, zamena teza kao manir karakterističan za muslimanski apologetski diskurs, odnosno ofanzivnu samoodbranu.

Sve što je dr Ali Erbaš složio u svoju kurbansku poslanicu nemuslimanskim verskim poglavarima uglavnom su prepoznatljivi i poznati stereotipi iz arsenala neoosmanističke i islamističke argumantacije, tako da je teško poverovati da će se adresati nad njegovim porukama dublje zamisliti. Ipak, valja skrenuti pažnju na predstavljanje sultana Mehmeda Drugog kao velikodušnog osvajača i poštenog kupca Svete Sofije.

UVREDA ZDRAVOG RAZUMA

Iz savremenih vizantijskih i osmanskih letopisa, kao i istoriografskih studija uglavnom se pouzdano zna sve najbitnije o osvajanju Carigrada, uz prirodno različite narative pobednika i poraženih. Pa ipak, verzija koju izlaže jedan visoki muslimanski verski i turski državni službenik o načinu na koji je Justinijanova carska bogomolja 1453. godine „promenila vlasnika“ vređa zdrav razum, što nikako nije ni zanemarljivo ni naivno, pogotovo kad se zna da je zaključivanje po analogiji jedan od četiriju tzv. „izvora islama“.

Kome je to Mehmed Fatih (Fatih znači „Osvajač“) pošteno platio cenu Aja Sofije i koji veštak je tu cenu prethodno utvrdio? Koji su se to svi žitelji Istanbula radovali ovoj transakciji? Verovatno oni koji su se pred osmanskim vojnicima potražili spas u crkvi i iz nje izašli, ako su uopšte izašli, kao roblje? Ili oni osmanski vojnici koje je sultan izbacio iz bazilike, povikavši: „Imate dosta plena i zarobljenika – zgrade u gradu pripadaju meni!“.

Evo šta o preuzmanju Aja Sofije piše poznati nemački osmanista Franc Babinger, pisac klasične biografije Mehmeda Osvajača: „Onda sultan naredi jednom od prisutnih da se popne na predikaonicu i izgovori muslimanko vjeruju: La ilaha illallah Muhammadun rasulullah! Nema drugog boga izuzev ovog boga. Muhamed je glasnik boga. Vernici su pozvani na popodnevnu molitvu. Sam Muhamed, priča se, skočio je na oltar i izrekao svoju molitvu. Time je vizantijska Haja Sofija uskraćena hrišćanskom kultu i kao Aja Sofija pretvorena u islamsku bogomolju. Napolju se, međutim, i dalje pljačkalo“ (navedeno prema prevodu sa nemačkog na srpski T. Bekića u izdanju Matice srpske iz 1968).

Kasnije je Mehmed Osvajač džamiju proglasio svojom zadužbinom (vakufom) i odredio novac, odnosno izvore prihoda za njeno izdržavanje, što je već druga priča.

Nema sumnje da je staranje o održavanju celog kompleksa Aja Sofije doprinelo tome da ovo velelepno zdanje dočeka moderna vremena u stanju dobre očuvanosti, ali kao džamija sa dograđenim minaretima, a ne kao crkva. Drugačije u ono doba nije moglo biti i potpuno je neistorično i besmisleno zgražati se danas nad stradanjem Carigrada i njegovih stanovnika posle osmanskog osvajanja grada. Uostalom, nisu li ga hrišćanski krstaši zavili u crno još 1204. godine, od čega se vizantijska prestonica nikada nije potpuno oporavila?

Neprimereno je, međutim, sa najvišeg mesta vere i države danas svetu pričati bajke i tumačiti prošlost u funkciji njene krajnje jednostrane i iskrivljene percepcije, a sa jasnim ideološkim i političkim ciljem, čijem se dosezanju teži u sadašnjosti i budućnosti.

BALKANSKE IMPLIKACIJE

Ima li pismo dr Alija Erbaša neki smisao koji bi mogao biti od značaja za naše balkanske, odnosno „rumelijske“ prostore i sudbine, pa stoga ne bi trebalo da prođe baš sasvim nezapaženo? Rekli bismo da ima.

U osnovi vrednosnog sistema koji omogućava ovakva zastranjivanja u tumačenju prošlosti i civilizacijskih odnosa leži ubeđenje o izuzetnosti islama, a u konkretnom slučaju „jedinstvenosti Osmanlija“ (što je i naslov knjige dr Senada Hasanagića, sa znakovitim podnaslovom „dokazivanje očiglednog“, objavljene u Brčkom 2018. godine).

Hasanagić, koji se kroz magistarski i doktorski rad, kao i nekoliko knjiga, zaneseno posvetio afirmisanju osmanske izuzetnosti, posebno raspravlja o prirodi osmanskih osvajanja, insistirajući na njihovoj civilizacijskoj blagodatnosti. U tome se oslanja na stavove iz manje poznate knjige autora „Strategijske dubine“ i glavnog teoretičara neoosmanizma, turskog politikologa, bivšeg ministra inostranih poslova i premijera Ahmeta Davutoglua, „Civilizacije i gradovi“.

Pojednostavljeno rečeno, osmansko osvajanje, „fetih“, što je izvorno arapska reč i znači „otvaranje“ (neverničkih zemalja za islam), suštinski se razlikuje od bilo kakvog drugog osvajanja, a konkretno od hrišćanske „rekonkviste“ u Španiji, odnosno oslobađanja Iberijskog poluostrva od muslimanske vlasti. Kao primer i obrazac „fetiha“ navodi se upravo osmansko osvajanje Carigrada. Evo šta čitamo kod Hasanagića, odnosno Davutoglua:

„Karakter i posljedice ovog osvajanja su također ono što Istanbul i osmansku državu čini jedinstvenom. S obzirom na to da se radi o osvajanju, profesor Davutoglu objašnjava razliku između ‘fetiha’ (osmanskog osvajanja) i ‘rekonkviste’ (španjolskih i sličnih osvajanja). Prema njemu, prva vrsta vojne ekspanzije je uništavala gradove i civilizacije kojima je ovladala (okupacija Indije od strane Arijevaca, okupacija Amerike od strane Evropljana). Druga vrsta vojne ekspanzije je imala za cilj da formira novu mrežu urbanih cjelina, infrastrukture pogodne za vladanje i izvlačenje resursa (kolonijalizam).Treća vrsta osvajanjaje ona u kojoj su se osvajači stopili s osvojenim civilizacijskim naslijeđem (generacije Mongola nakon osvajanja). U čemu je jedinstvenost Istanbula? Povijesni proces započet osvajanjem Istanbula iznjedrio je jedno povijesno iskustvo potpuno različito od svih prethodnih – iskustvo u kojem je, unutar kontinuiteta osvježenog osvojenim civilizacijskim podnebljem i njegovim demografskim tkivom (kurziv – DT), uspostavljen zajednički životni prostor. Gradovi koji su pripremili prostornu podlogu za zajednički život, prevashodno Istanbul, svjedočili su civilizacijskom prožimanju širokog spektra“.

Za Hasanagića, i verovatno ne samo Hasanagića, savremeni model ovakvog idealizovanog „Istanbula“ u malom jeste… Sarajevo!

Dr Ali Erbaš ima kome da piše, a nije malo ni onih koji bi trebalo da ga sa budnom pažnjom čitaju, bez obzira na formalne adresate njegove bajramske poslanice…

 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

sveosrpskoj.com

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime