Постоји само један једини разлог зашто нам се неко не јавља, не одговара нам на поруке и избегава сваку могућност да проведе било какво време са нама. Одговор је врло једноставан и још више суров.
НЕЋЕ НАС!
Ето тако, и на то има сво право овог света. О укусима је увек били сулудо расправљати се. Од тог Извора Понижења увек воде два путића. Један низбрдо, лаган и логичан, а то је да легнемо негде и упаднемо у дубиозу да је живот проклет, да никада нећемо бити срећни, јер нас нико и никада неће хтети или макар ови који се нама допадају. И да у том самосажаљењу и лично одабраној преферентној аутодеструцији којих макар има хиљаду сачекамо да прође мада чешће прође живот или прођемо ми.
Други пут води стрмо узбрдо и увек је кривудав и тежак. Захвалити се на томе што нас неко неће. Схватити то као део живота. Просто је…Није Kосмос Ђурићоцентричан.
Напротив. Ми смо само Прах са Душом која воли да се радује. И да се онда посветимо једном једином начину који заиста лечи рањену душу. А то је масиван рад на свим пољима које су нама важне како би стекли или унапредили постојеће ресурсе, постали Боља Прилика и створили себи алтернативе које ће нас повести до још већих успеха и још веће среће.
Волим ону о затвореним вратима и Одшкринутим Прозорима. А још више ону са интернета…“ако ћу већ да патим патићу због неког Бреда Пита…а не због тебе Милораде из Борче…“
Најлакше ће нам бити ако схватимо да постоји заиста само једна особа која нас може учинити исконски срећним а то смо ми сами. Све остало је плакање што нам судбина није дала оно што смо замислили, а то је већ сасвим детиња ствар. Успешни…остварени и срећни људи се увек дешавају судбини. А не обрнуто. Стога…главу горе. Хвала вам даме и господо што нас нећете. Видимо се за пар година.
Јој…колико ће вам само тада бити тешко. Али ништа зато. Није то никакав смак света.
Важиће овај текст и тада. Kао што одувек и важи.
