НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ НАРОДА
Огромна је била улога Српске православне цркве у подршци нашем народу током Првог устанка 1804. године.
Улога Српске православне цркве, њених представника: архијереја, монаха и свештеника, цркава и манастира била је од огромне важности у Првом српском устанку. Њој припада једно од првих места.
Поникла из народа, срасла и временом изједначена са народом, она се од њега није никада одвајала, већ је заједно са њим подносила све невоље и тегобе живота, храбрећи га и подржавајућ да истраје.
Најбољи познавалац народне душе и његових погледа на живот и свет, чувар народне традиције, народне прошлости и свих културних тековина народних, Српска православна црква умела је да осети народна стремљења и знала да употреби сву своју духовну моћ и снагу за њихово остварење.
Стога је сасвим разумљиво што међу носиоцима догађаја у Устанку у Шумадији једно од првих места припада црквеним људима.
Ти представници цркве делили су заједно са својим народом његову судбину: у миру су били његови просветитељи и учитељи, а у рату његови предводитељи. Они су у Устанку у великом броју узели активног учешћа. Не само са крстом у руци и епитрахиљем око врата, већ и са сабљом око појаса, пиштољима и јатаганима око појаса и пушкама о рамену.
Многи од њих су у бој ишли не као народне старешине него као обични војници. И они су се налазили у оном малом броју људи који су знали да кажу не само где смо, већ и куда ћемо и како ћемо. Зар је могао неко лепше и пластичније представити устаницима тадашње њихово стање и положај од седога и честитог проте Атанасија, када је са крстом у руци рекао присутнима: цркве су нам умукле, жене, кћери и сестре срамоте, старце и старице газе, нејач убијају, са чега земља стење, а небо плаче гледајући муке наше. А пут којим се имало поћи да би се постигло најпотребније био је садржан у речима да је крајње време – или мрети или живети, погинути или се ослободити, у тим речима које су често понављали црквени људи.
Као црквени представници, тако су цркве и манастири одиграли важну улогу у Устанку. Многи од њих били су зборна места устаницима, служили као склоништа оружја, муниције и других потреба, били седиште најважнијих државних установа, на пример Правитељствујушчег Совјета, и места где су се вође Устанка састајале на разговор и договор о горућим народним питањима.
Због такве своје улоге сасвим је природно да су они највише претрпели од непријатеља. Поред јуначке смрти у борбама, десетине свештеника и калуђера били су на најсвирепије начине мучени и убијани, а велики број манастира и цркава оштећен, спаљен и порушен.
Стога Српска православна црква може са поносом да гледа на своје учешће у Устанку. Својим достојанственим пожртвовањем и херојским радом у прошлости стекла је заслужено признање у садашњости.
Гласник Српске православне цркве, јул-септембар 1954.
